ПОШИЉКА

Годинама, баш годинама, вукљам са собом некакве успомене са путовања. Фолклор ме је одвео на све могуће стране и места. И све тако, сваки пут по повратку донесем гомилу некаквих магнета ,кугли, разгледница, сувенира.. Све  то затим поређам на неко видљиво и лепо место у стану..и онда му се кроз неко време сваки траг изгуби, као да у земљу пропадне а ја у неком моменту и заборавим да сам то икада и донела са собом.

Ипак, ја одувек, али одувек памтим једну кесу. Са сваког свог путовања. Увек једна иста кеса.
Пуна разноразних ђаконија и слаткиша за мене. Унутра су под обавезно увек бивале карамеле, жуте разуме се , крем бананице, понека лизалица, кесица са пуслицама, смоки, штапићи са сусамом… и чоколада. Чоколада најлепше жеље, на њу стављена новчаница , а све тако заједно умотано у бели папир, на ком нечитким дрхтавим рукописом, али ћирилицом, стоји написано моје име. САЊА .
Годинама памтим тај поклон. Увек ми је стизао без кашњења.Увек сам му се надала, али зато јер сам увек и знала да ће доћи – и увек и јесте. Колико сам се само радовала! То је онај осећај кад чекате нешто за шта знате да са сигурношћу долази, и да не постоји ништа што би то могло да спречи.  То је за мене била та кеса.

_________________________________________________

Мама, што нам то толико шаљеш? Па имамо свега.
– Имате, кад купујете.. Дајете паре а ја тога свега имам у мом врту.

Али ,ни онај пасуљ од прошлог пута нисмо потрошили.. А и лука имамо гомилу.

– Нека имате. Неће ништа да му фали, никад не знаш дијете какво зло може наићи и шта све море бити.

И тако сваки пут. Ми крећемо, а она нам пакује свега гомиле. Лука , кромпира, пасуља, сира, кајмака, сурутке.. Домаћих краставаца, паприке, бораније.. И ми је сваки пут убеђујемо да не треба и никад не успевамо.
Увек ми је та сцена била нешто посебно.

До којих граница иде љубав мајке за своју децу?До кад се једна МАЈКА жртвује? И престане ли икада или до свог последњег даха несебично пружа све што има, по цену да њој не остане ничега ни мрва.
Увек ми је парала срце сцена у којој ми одлазимо а она остаје. Сама на капији и маше нам.Притом нам је, као и сваки пут спремила и послала све што је могла и имала. И остаје са сузама у очима. Али срећна јер зна да смо збринути па нека смо и далеко.  Да нам ништа неће фалити.
Кажем вам ,годинама је то тако трајало. Годинама смо ми тако носали, доносили и враћали. И исто је бивало да ли ми долазили код ње или она код нас у Београд. После Божића се знало, долази, и доноси све што је спремала, као да ми овде у градовима Божић не празнујемо..Колача, јагњетине, сувог меса.. Чега год има и све што може да стане она понесе. Па кад крене из Београда, или чека нас да стигнемо онда нам говори да јој не заборавимо њене здјелице, чиније, кантице и све слично јер нам неће имати у шта спаковати све то, ако јој не вратимо амбалажу.  Носили смо и ми њој, осим што се она на нас помало и брецала „ Што смо се трошили“ .
 Ипак, без обзира на сво њено негодовање, мој тата јој је увек доносио цигарете. Била је страствени пушач и у цигаретама и кафи је уживала као нико. Те, које је добијала од мог тате, мудро је чувала ,као нешто драгоцено, јер то нису „ ове ваше што смрдињају“ него су то неке посебне. Њој је, руку на срце, све из руку мог тате, а њеног зета било посебно и драгоцено.  Уживала је у својим цигаретама, одлагала их да има, али их је увек радо делила са својим братанцима и снајама.  „Они су моји, шта ћу.“ И то је сасвим довољно да свима буде јасно колико их је као тетка, волела.  И спремала је као таква најлепше уштипке и најлепши пилав на свету.

Мама је увек доносила кафу, јер је кафу конзумирала исто као и цигарете, са уживањем. Ипак, дуго је сама себи кувала јер она најбоље уме да „потреви“ и да скува како ваља. Са годинама стажа у тој кући, и у нашој породици уопште ,моја ујна Драгана успела је да научи и савлада бабине технике кувања кафе, и то без замерки. Касније, свих година све до њеног краја, њена Драгана, како ју је звала, кувала јој је кафе. Та кафа није била иста као друге кафе. То је кафа у коју је баба уредно,сваки пут доливала још мало воде.
У неким књигама које сам читала годинама касније, сазнала сам да се таква кафа звала „дољевуша“ сиротињска кафа, карактеристична за босанско подручје. Та ме је информација пробола као нож кроз груди и распорила све у мени на комадиће.
Није она била сиротиња.
Ја сам. Сиротиња пуног џепа заувек гладна и жељна њених уштипака, беле кафе  и пилава.



Да се вратим на кесу…
Једном ,изненада,као гром, кеса није дошла. Није стигла једноставно.То је био први и једини пут да сам је чекала а да није дошла. И није важна та кеса, нити то што је у њој било, колико је битно то што је са том кесом и њеним нестанком нестао и мој осећај сигурности и вере да си још ту ,са мном.
А ниси била. Више ниси била и то је заправо једино што је и успело да те  спречи да ми пошаљеш моју кесу. Смрт.
Времена је прошло довољно да схватим да је твоја жеља да нам све пружиш престала оног момента кад је и тебе престало да буде. Једино тад и једино тако. Пре тога не.
Времена је прошло толико..удата сам ,имам своје дете, породицу. И идаље носим  неке кесе тамо и овамо.
Само их овога пута  мени шаље моја мајка. Исто, баш исто као и ти,спакује све, и што треба  и што не треба. То ваљда тако иде, те пошиљке љубави, жртвовања, живота..

Скоро сам се враћала од мојих.. Мама је ,стандарадно, као и сваки пут пре тога спаковала гомиле ствари и намирница. За све нас.
Без речи сам узела цегере и ставила их у ауто. Поздравила се са мамом и татом,села и отишла.
Тек на пола пута сам схватила ,нисам рекла ни хвала.
Кад сам стигла кући добила сам поруку у којој пише да извадим све и разврстам да се не би покварило.
Написала сам:
“ Хоћу мама. Хвала… за све.“

Одговор је стигао за мање од минута.
“ Ти си мајкино све.“ И ја сам се сломила. Сузе су кренуле да лију као киша. Нисам успеча да се зауставим.
Кад сам се некако смирила и дошла себи од суза..схватила сам.
Мајчина жртва никад не престаје. Даће све и пружиће све што може и кад год може. И бориће се као лавица за своју децу до последњег даха.
Схватила сам тада, није истина да моја мајка није хтела понеки последњи колач, а још је мања истина да колаче не воли. Последњу јабуку, грозд, последњу чашу лимунаде..
Не.
Мајка је све то желела и волела али се увек одрицала зарад мене. За рад свог детета.
А пошиљке?’Више се не трудим да их укинем.
Док их има, срећна сам. Јер све док их има, значи да има и ње. И да је ту, са мном ,још увек.