ПОШИЉКА

Годинама, баш годинама, вукљам са собом некакве успомене са путовања. Фолклор ме је одвео на све могуће стране и места. И све тако, сваки пут по повратку донесем гомилу некаквих магнета ,кугли, разгледница, сувенира.. Све  то затим поређам на неко видљиво и лепо место у стану..и онда му се кроз неко време сваки траг изгуби, као да у земљу пропадне а ја у неком моменту и заборавим да сам то икада и донела са собом.

Ипак, ја одувек, али одувек памтим једну кесу. Са сваког свог путовања. Увек једна иста кеса.
Пуна разноразних ђаконија и слаткиша за мене. Унутра су под обавезно увек бивале карамеле, жуте разуме се , крем бананице, понека лизалица, кесица са пуслицама, смоки, штапићи са сусамом… и чоколада. Чоколада најлепше жеље, на њу стављена новчаница , а све тако заједно умотано у бели папир, на ком нечитким дрхтавим рукописом, али ћирилицом, стоји написано моје име. САЊА .
Годинама памтим тај поклон. Увек ми је стизао без кашњења.Увек сам му се надала, али зато јер сам увек и знала да ће доћи – и увек и јесте. Колико сам се само радовала! То је онај осећај кад чекате нешто за шта знате да са сигурношћу долази, и да не постоји ништа што би то могло да спречи.  То је за мене била та кеса.


_________________________________________________

Мама, што нам то толико шаљеш? Па имамо свега.
– Имате, кад купујете.. Дајете паре а ја тога свега имам у мом врту.

Али ,ни онај пасуљ од прошлог пута нисмо потрошили.. А и лука имамо гомилу.

– Нека имате. Неће ништа да му фали, никад не знаш дијете какво зло може наићи и шта све море бити.

И тако сваки пут. Ми крећемо, а она нам пакује свега гомиле. Лука , кромпира, пасуља, сира, кајмака, сурутке.. Домаћих краставаца, паприке, бораније.. И ми је сваки пут убеђујемо да не треба и никад не успевамо.
Увек ми је та сцена била нешто посебно.

До којих граница иде љубав мајке за своју децу?До кад се једна МАЈКА жртвује? И престане ли икада или до свог последњег даха несебично пружа све што има, по цену да њој не остане ничега ни мрва.
Увек ми је парала срце сцена у којој ми одлазимо а она остаје. Сама на капији и маше нам.Притом нам је, као и сваки пут спремила и послала све што је могла и имала. И остаје са сузама у очима. Али срећна јер зна да смо збринути па нека смо и далеко.  Да нам ништа неће фалити.
Кажем вам ,годинама је то тако трајало. Годинама смо ми тако носали, доносили и враћали. И исто је бивало да ли ми долазили код ње или она код нас у Београд. После Божића се знало, долази, и доноси све што је спремала, као да ми овде у градовима Божић не празнујемо..Колача, јагњетине, сувог меса.. Чега год има и све што може да стане она понесе. Па кад крене из Београда, или чека нас да стигнемо онда нам говори да јој не заборавимо њене здјелице, чиније, кантице и све слично јер нам неће имати у шта спаковати све то, ако јој не вратимо амбалажу.  Носили смо и ми њој, осим што се она на нас помало и брецала „ Што смо се трошили“ .
 Ипак, без обзира на сво њено негодовање, мој тата јој је увек доносио цигарете. Била је страствени пушач и у цигаретама и кафи је уживала као нико. Те, које је добијала од мог тате, мудро је чувала ,као нешто драгоцено, јер то нису „ ове ваше што смрдињају“ него су то неке посебне. Њој је, руку на срце, све из руку мог тате, а њеног зета било посебно и драгоцено.  Уживала је у својим цигаретама, одлагала их да има, али их је увек радо делила са својим братанцима и снајама.  „Они су моји, шта ћу.“ И то је сасвим довољно да свима буде јасно колико их је као тетка, волела.  И спремала је као таква најлепше уштипке и најлепши пилав на свету.




Мама је увек доносила кафу, јер је кафу конзумирала исто као и цигарете, са уживањем. Ипак, дуго је сама себи кувала јер она најбоље уме да „потреви“ и да скува како ваља. Са годинама стажа у тој кући, и у нашој породици уопште ,моја ујна Драгана успела је да научи и савлада бабине технике кувања кафе, и то без замерки. Касније, свих година све до њеног краја, њена Драгана, како ју је звала, кувала јој је кафе. Та кафа није била иста као друге кафе. То је кафа у коју је баба уредно,сваки пут доливала још мало воде.
У неким књигама које сам читала годинама касније, сазнала сам да се таква кафа звала „дољевуша“ сиротињска кафа, карактеристична за босанско подручје. Та ме је информација пробола као нож кроз груди и распорила све у мени на комадиће.
Није она била сиротиња.
Ја сам. Сиротиња пуног џепа заувек гладна и жељна њених уштипака, беле кафе  и пилава.



Да се вратим на кесу…
Једном ,изненада,као гром, кеса није дошла. Није стигла једноставно.То је био први и једини пут да сам је чекала а да није дошла. И није важна та кеса, нити то што је у њој било, колико је битно то што је са том кесом и њеним нестанком нестао и мој осећај сигурности и вере да си још ту ,са мном.
А ниси била. Више ниси била и то је заправо једино што је и успело да те  спречи да ми пошаљеш моју кесу. Смрт.
Времена је прошло довољно да схватим да је твоја жеља да нам све пружиш престала оног момента кад је и тебе престало да буде. Једино тад и једино тако. Пре тога не.
Времена је прошло толико..удата сам ,имам своје дете, породицу. И идаље носим  неке кесе тамо и овамо.
Само их овога пута  мени шаље моја мајка. Исто, баш исто као и ти,спакује све, и што треба  и што не треба. То ваљда тако иде, те пошиљке љубави, жртвовања, живота..

Скоро сам се враћала од мојих.. Мама је ,стандарадно, као и сваки пут пре тога спаковала гомиле ствари и намирница. За све нас.
Без речи сам узела цегере и ставила их у ауто. Поздравила се са мамом и татом,села и отишла.
Тек на пола пута сам схватила ,нисам рекла ни хвала.
Кад сам стигла кући добила сам поруку у којој пише да извадим све и разврстам да се не би покварило.
Написала сам:
“ Хоћу мама. Хвала… за све.“

Одговор је стигао за мање од минута.
“ Ти си мајкино све.“ И ја сам се сломила. Сузе су кренуле да лију као киша. Нисам успеча да се зауставим.
Кад сам се некако смирила и дошла себи од суза..схватила сам.
Мајчина жртва никад не престаје. Даће све и пружиће све што може и кад год може. И бориће се као лавица за своју децу до последњег даха.
Схватила сам тада, није истина да моја мајка није хтела понеки последњи колач, а још је мања истина да колаче не воли. Последњу јабуку, грозд, последњу чашу лимунаде..
Не.
Мајка је све то желела и волела али се увек одрицала зарад мене. За рад свог детета.
А пошиљке?’Више се не трудим да их укинем.
Док их има, срећна сам. Јер све док их има, значи да има и ње. И да је ту, са мном ,још увек.

Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website at WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: