МУШТУЛУК, МАРКЕ И ВОЗ ЗА БЕОГРАД

Као што сам вам већ сигурно испричала, моја бака, мама моје маме је била један велики лаф и добричина. Кад би знала да сам са гомилом људи месецима делила моје и њене догодовштине, дошла би са оног света да ми каже „ Марш џукело! Са мном се спрдаш.“ А не спрдам се, бајко, живота ми. Само стварам нешто што ће да те закачи за звезде, и постаћеш вечнност.
С тим у вези, морала сам да од заборава сачувам и ову причу.
1995.године, јула месеца, чекао се мој долазак. Нестрпљиво су цупкали ногом мој тата, ујак, тетка, баба, деда, и наравно баба Вида. Стотинама километара далеко од Београда, од моје маме, мог тате, ујака и мене која сваког дана треба да се родим, седела је у свом дворишту и чекала. Звала телефоном, ишчекивала, запиткивала.. Стање је било непромењено. Ипак, знала је да је све то само питање тренутка.
У неком свом разговору, чије детаље не знам у потпуности рекла је срдачно и срећно „ Е ко ми буде јавио да се моја Мила породила, даћу му 50 марака!“

Осмог јула , у 00.45 у градској болници, на општини Звездара у Београду, кроз једна мала плућа први пут је, ван маминог стомака прострујао ваздух и један громогласан плач проломио се породилиштем. Родила сам се ја. Девојчица, мала ,гарава и чупава.
Бабица која ме је донела мами рекла је „ Биће певачица! Пу,пу!“ и тако ме голу и уплакану запљнула против урока. Не, певачица неће бити ,другарице бабице, не питајте како знам.
Па тако што пева само у купатилу или кад код куће нема никог.
Ајд, добро. Није ни важно.

Република Српска, општина Рудо, село Бован.
Кућа Видосаве Ћуповић.
Глуво доба ноћи.
Звони телефон,

“ Хало!“
-Хало, мама.
Зове ујак.
“Шта радиш мама?’“
– Шта ћу радити, гледај колко је сати!
“Јел спаваш?“
– Спавам. Јеси ли се то опет напио па ме зовеш овако касно?
“Па устани“
– Бог с тобом, дијете.
“ Јели, хоћеш ти мени да даш оних педесет марака?“
-Па хоћу, јеб’ло те педесет марака! Могао си ме и ујутру звати.
“ Нисам могао. Ајде, устани и зови тамо комшије на кафу и ракију.. Милева се породила. Добила си унуку, стара. „
-Ајде Петре, не једи говна.
“ Стварно ти кажем мама, породила се малопре у 00.45. Родила ћерку, девојчицу.“

И баба бризну у плач.. Да ли због марака или од среће… Шалим се. Знамо сви због чега!
Устала је баба, окренула телефоном све комшије редом.
“ Ајте ‘вамо на каву и ракију! Мила се породила! Родила ћерку!“

Како би јој ко говорио „ Па како ћемо у ова доба!“ Она је одговарала „ Па мора сад, мора! Ујутру идем на воз и идем за Београд!“
И тако је и било. Сазвала је све, у пола ноћи је се кућом проломио смех, честитање и здравице.  Да је жива и здрава, да слуша бабу, да порасте велика и све тако.. Попила се кафа, по нека ракија.. све за срећу и здравље.
Ујутру је баба већ била на железничкој станици и чекала воз за Београд.

“ Е јооој кад сам доошлааа… Слађан болује. Петар болује.. На тераси стакла до прве решетке од ограде! То је све поломљено било!“

Мама је причала, чекала је само да неко дође да јој донесе макар плазму и воду.. Тата и ујак дошли, каже, један другог не познају од мамурлука, а не мене и дете да виде. J

Кад је тата одболовао и дошао себи , баба му је честитала. Рекла му је „ Волим зете што је женско, само да видиш како срце боли.“ И том реченицом је заувек, до краја њеног живота ставила тачку на то што се мама удала да она не зна, и на своју љутњу збогтога, ако је уопште и било.
Никада више, до краја живота, реч није рекла. Само је увек наново препричавала како је отишло педесет марака и како је морала одмах хитно за Београд.

Здравица „ Да дочека баба да је уда!“ није се остварила. Али остварило се све оно друго што је моје детињство чинило радосним ,веселим и насмејаним.
Много ми је драже што је двадесет и више годиа била мој саборац, и што сада о њој пишем све ово, и што имам толико тога да вам пренесем, него да нисмо имале ништа од овога свега.
Свадбу без ње сам преболела, како тако. Једва.
Али ако бих морала да бирам, бирала бих да опет цело детињство и одрастање будемо заједно, него тај један дан. Ма колико тешко било.

Да си дочекала Уну, ко зна колики би муштулук био.  „ Ћути,дијете. Чувај паре. Тешки дани долазе.“

Има ли их тежих од ових без тебе?

Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website at WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: