ВУЧИЦА

Прабаба Анђа
Прабаба Анђа , 1906-2002.

Моја баба Грана била је једно од двоје заједничке деце своје мајке и свог оца. Њен отац Обрад, а мој прадеда, имао је децу из првог брака. Мајка, прабаба Анђа, такође, ћерку. Баба Грана и деда Миломир били су рођени брат и сестра.  Љубав коју је баба осећала према свом брату порепознала сам у свим њеним причама о њему. Увек је причала са много поштовања и неке сестринске захвалности.  За  мог тату, ујак Миломир био је један од бољих људи. Бескрајно су лепе и сетне приче о татином боравку код ујака и ујне у Приштини, о њиховом гостопримству, о ујнином кулинарском умећу, о његовом поносу и важности што га његов ујак тако поштује и воли. Иза деде Миломира остале су две ћерке и син, и гомила, верујте гомила унука и праунука. Ипак, овога пута моја прича иде у другом смеру, и другој особи у сусрет и загрљај вечности.
Анђа. Рођена давне 1906.године.. Живот посветила и потпуно предала супругу и деци. Вредна, храбра, пожртвована, често усамљена али захвална жена, мајка, баба и прабаба.  Оно што памтим и што сам чула биће довољно да вам њу такву дочарам и приближим.

На крају шуме, кад се избије на чистину, стоји кућица. Мала, лепа, са исто тако малом верандом. На веранди сто и клупе. На својој веранди окренута ка капији и у правцу из ког се код ње  долази,  седи она. Са забрађеном марамом, у сукњи и плетеном прслуку и погледом упереним у даљину седела је и чекала.  Ситна, питомог лица и упаллих образа..Обзиром да је деда Обрад умро изненада и, рекло би се ,прерано, остала је сама.. Ћерка Грана била је у Београду, син у Приштини.. Унуци и праунуци којекуда.. Она сама.
Верујте да не памтим да нас некад није дочекала насмејана и раширених руку. Болести и докторе није признавала, никада и није била болесна до самог краја. Месо није јела, волела је све што је од коприва могло да се направи, и своју бунарску воду није мењала никаквим нашим „белосветским“ пићима.
Бунар је место мојих успомена. Поред тог бунара, на плочнику поред терасе купала сам се мала и голишава, и наглас се кикотала кад би ми говорила „ чедо бабино“ , „рибче једно“ .. и онда кад ме окупају и среде, умотану у пешкир ме пригрли у крило да ме од шумског ветра заштити.. И да ме својим топлим срцем загреје.. И ето, загрејала ме је толико да и док ово пишем видим је на веранди како чека нас, сву њену децу да  јој дођемо и да коначно са неким прозбори. Не знам да ли бих могла да живим њеним животом, лак сигурно није био, али лако није никоме.. али од свега на свету, мислим да је најстрашније кад си сам. А она је то била, сама. Склоњена тамо где су јој друштво правили шума, сунце у зору и месец ноћу, и где си морао доћи само ако си путник намерник..

У годинама касније, моја баба Грана постала је некако плашљива. Није смела да остане сама, шта ако јој се нешто догоди.. Тата је умео да каже „ Како би живела као Анђа!?“
На штаа би она увек одговарала „ Није  то исто, пусти ти њу, Анђа је вук!“

Јесте. Вучица. Храброг срца и огромне душе. Нико је није ни питао да ли може сама и да ли јој тако одговара, али се никад није ни пожалила, колико памтим а памтим довољно. Сумњам да је и имала избор да нешто друго бира осим да буде вучица, ратница и да живи живот какав је живела. Да је бирала да буде слаба сумњам да би опстала.


Ко кроз маглу….Кад кренете од куће, низ шљивик , дођете до једног шумарка где је било некакво огромно камење. Када је било бомбардовање, током другог светског рата, Анђа је своју децу склањала из куће ту, да им сачува главе и спаси животе.. Моја баба Грана, мала девојчица, све време је нешто тражила.

“ Дујено! Дујено!“ 
-Ћути, надуло те да бог да ! Хоћеш главе да погубимо!

Дујено је било млеко. Дујено јер се „надује“ док се кува.. а није знала да каже шта јој треба па је пробала како-тако да се докопа свог млека..
Постоји и прича да су неки (намерно кажем неки) војници на коњима долазили и стављали јој, у оним тешким временима, нож под грло да би им открила где је деда. Деда је сметао јер није био „њихов“ а ко су они то није битно.

Није га никада одала. Није се плашила ни смрти, ни бола, мислим да се само плашила самоће, и да ће сванути дан када јој нико од нас неће наићи путем.. Руку на срце, много је било тих дана. Били смо далеко и долазили смо кад смо могли и колико смо могли. Али кад год бисмо дошли увек нам се од срца радовала. Заборавила би тада све тугом и самоћом испуњене дане. Све тренутке у којима смо јој требали да будемо уз њу и са њом. Ноћи у којима се плашила да заспи јер се шумом чују нечији кораци и гласови које до тад није спознала.. Све би заборавила чим би нас видела.



Жена храброст.
ВУЧИЦА.

Моја омиљена. Пример за све оно што једна жена уме и може. А она је умела и могла све што је хтела… И живела је сама. Никада није рекла „Не могу“ .. Не. Борила се до последњег дана. Једне зиме, оклизнула се пред својом кућом и пала.. Сломила је кук,и тада је изгубила. Имала је превише година да би то срасло на начин на који би срасло на некоме мојих година.
2002.године,чини ми се у августу, стигла је у Београд тужна вест.. да је вучица свој чопор оставила заувек и да нема повратка. Да ће њени вуци морати даље сами.. Више није била тужна. Није била усамљена и ништа што је до тад болело више није постојало. Пронашла је мир.. 96 година је имала тада. Верујем да се срела са својим Обрадом и да му је о свакоме од нас причала дуго и са љубављу, и то само лепе ствари.. Јер је то ваљда једино што остане иза човека. Љубав, и успомене које те греју.

Она их је имала много. Верујем да су је у данима када нисмо били са њом грејала наша насмејана лица са слика, наши заједнички тренуци. Дечија граја, трчање око бунара, пуна трпеза и пуно срце.

Наши повици и гласан смех..
Два месеца након њене смрти,5.октобра умро је и њен син, деда Миломир.
Не знам шта би било да је било другачије.
Не знам да ли би срце једне вучице и тада било јако или не би издржало.. Он као да је сачекао да прво она оде, да не тугује за њим.. Познато је да оно што не знаш, то те не боли..

Било како било..
Ако се нађете у шуми на чијем крају је малена кућица са верандом, и ако је затекнете празну,а хоћете..седите на малену веранду и окрените се према путу, сачекајте да месечина загрли цео тај предео.. У једном моменту учиниће вам се да негде у даљини, на другом крају густе шуме вучица завија готово питомо.
Да.
Вучица.

Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website at WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: