Proleće ‘99 sa ove vremenske distance danas, javlja mi se u slikama.
Dok pijem kafu, dok čutam neku lepu knjigu.. i kad god udjem u autobus.
U proleće ‘99 , kada je bombardovanje počelo, jedna devojčica krenula je sa mamom u šetnju do grada. Sirene su je zatekle u autobusu, u ulici 29.Novembra.. ljudi su bili prepadnuti, odjednom je nastala ogromna buka, totalna pometnja. Zavladala je panika medju putnicima.
Mama je rekla :”Ne boj se. Biće sve uredu. “
Tada je počelo. Svakog sledećeg dana, sećam se, kada bi se na tv-u pojavio aviončić, jedna devojčica bi trčala na vrata stana do svog, i u trku govorila “Baba Danice! Baba Danice! Aviončić!” A zatim se trkom vraćala po par svojih igračaka i odlazila sa majkom u sklonište. I sa baba Danicom, naravno.
Sećam se, tatinih crnih čizama iza vrata od kupatila- vratio se.
Sećam se mame koja pakuje hranu u crnu tatinu putnu torbu. -Ponovo odlazi.
Sećam se male devojčice čiji tata po ko zna koji put, čini mi se hiljaditi, odlazi negde , sprema se da krene, obučen u uniformu, a devojčica uporno ulazi u torbu i govori “Tata povedi i mene.” “Tata, gde ideš?”
Gde je odlazio saznala sam godinama kasnije. Uh.
Sećam se zvuka od kog su se ledile kosti.
Sećam se plača u skloništu, žičanih neudobnih kreveta, mirisa vlage, buđi, ustajalog vazduha. Maminih kafa u plastičnim čašama sa komšinicama. Maminih molitvi , izgovaranih naglas da se tata vrati živ. “ Samo da se vrati živ i zdrav.”
Sećam se zujanja u ušima, suza, smeha, igračaka. Ćebeta na pruge.
Sećam se, gasila sam strah neumornim ponavljanjem neke pesmice o vrapcu koju me je naučila komšinica- baba Danica. Tata je odlazio negde i vraćao se, umoran, duge kose i guste brade. A onda bi se sređivao i kroz dan /dva/pet odlazio ponovo.
Odavde posmatrano, i ovoliko godina kasnije- strašno je šta smo kao deca preživeli.
Godinama kasnije, kada su mi godine donele saznanje i kada mi je doprlo do svesti da sam mogla da ostanem bez oca, noćima sam imala košmare. Mama uplakana, ja uplakana- nas dve same.
Na svu sreću tata je se vratio, živ i zdrav, i ne smem da zamislim kako je onoj deci koja su u tim zlim godinama bez njega ostala.
Ipak, najupečatljivija slika i sećanje iz tog perioda je sam kraj bombardovanja.
Sva deca stoje na ulici ispred zgrade, čekaju očeve. Vreme prolazi, stožu automobili, izlaze tate… sve tate osim jednog- mog.
Čekamo, mama i ja. Nema ga. Kako ga nema? Gde je moj tata? Zar je ostao tamo negde? Zar me je ostavio? Mama drži malu četvorogodišnju mene za ruku. “Gde je tata?”
“Doći će Sanja, budi strpljiva.”
Plakala sam, sećam se. Lila sam krokodilske suze. Jedan tuđi tata dao mi je neki mali euroblok.
Da me uteši. Bacila sam ga. Nisam htela slatkiše, niti tuđeg tatu! Htela sam svog tatu!
I posle sati i sati čekanja, pojavio se. Od tada se više nismo razdvajali. Bar ne toliko dugo. I kad bi negde odlazio, govorili su mi gde.
Bila je grozna ta ‘99 .. i niko nikada ničim nece uspeti da nam nadoknadi te godine detinjstva koje smo proziveli u strahu. Tek sad znam da je sve to sto sam osecala ustvari bio strah. Ogroman, veliki strah, koji da je boja- bio bi crna.
Autobusom se vozim samo kad bas moram, a kroz ulicu 29og Novembra sam prolazila posle godinama, godinama. Prolazim idalje. I svaki put kad se u njoj nadjem, nadjem i onu jednu terasu na kojoj nema cveca. A bilo je tu kad su se sirene začule.
I iz nekog razloga, ta terasa je previše tužna danas.
Ko će ga znati…
Šanina(O)Bloga 