ВУЧИЦА

Прабаба Анђа
Прабаба Анђа , 1906-2002.

Моја баба Грана била је једно од двоје заједничке деце своје мајке и свог оца. Њен отац Обрад, а мој прадеда, имао је децу из првог брака. Мајка, прабаба Анђа, такође, ћерку. Баба Грана и деда Миломир били су рођени брат и сестра.  Љубав коју је баба осећала према свом брату порепознала сам у свим њеним причама о њему. Увек је причала са много поштовања и неке сестринске захвалности.  За  мог тату, ујак Миломир био је један од бољих људи. Бескрајно су лепе и сетне приче о татином боравку код ујака и ујне у Приштини, о њиховом гостопримству, о ујнином кулинарском умећу, о његовом поносу и важности што га његов ујак тако поштује и воли. Иза деде Миломира остале су две ћерке и син, и гомила, верујте гомила унука и праунука. Ипак, овога пута моја прича иде у другом смеру, и другој особи у сусрет и загрљај вечности.
Анђа. Рођена давне 1906.године.. Живот посветила и потпуно предала супругу и деци. Вредна, храбра, пожртвована, често усамљена али захвална жена, мајка, баба и прабаба.  Оно што памтим и што сам чула биће довољно да вам њу такву дочарам и приближим.

На крају шуме, кад се избије на чистину, стоји кућица. Мала, лепа, са исто тако малом верандом. На веранди сто и клупе. На својој веранди окренута ка капији и у правцу из ког се код ње  долази,  седи она. Са забрађеном марамом, у сукњи и плетеном прслуку и погледом упереним у даљину седела је и чекала.  Ситна, питомог лица и упаллих образа..Обзиром да је деда Обрад умро изненада и, рекло би се ,прерано, остала је сама.. Ћерка Грана била је у Београду, син у Приштини.. Унуци и праунуци којекуда.. Она сама.
Верујте да не памтим да нас некад није дочекала насмејана и раширених руку. Болести и докторе није признавала, никада и није била болесна до самог краја. Месо није јела, волела је све што је од коприва могло да се направи, и своју бунарску воду није мењала никаквим нашим „белосветским“ пићима.
Бунар је место мојих успомена. Поред тог бунара, на плочнику поред терасе купала сам се мала и голишава, и наглас се кикотала кад би ми говорила „ чедо бабино“ , „рибче једно“ .. и онда кад ме окупају и среде, умотану у пешкир ме пригрли у крило да ме од шумског ветра заштити.. И да ме својим топлим срцем загреје.. И ето, загрејала ме је толико да и док ово пишем видим је на веранди како чека нас, сву њену децу да  јој дођемо и да коначно са неким прозбори. Не знам да ли бих могла да живим њеним животом, лак сигурно није био, али лако није никоме.. али од свега на свету, мислим да је најстрашније кад си сам. А она је то била, сама. Склоњена тамо где су јој друштво правили шума, сунце у зору и месец ноћу, и где си морао доћи само ако си путник намерник..

У годинама касније, моја баба Грана постала је некако плашљива. Није смела да остане сама, шта ако јој се нешто догоди.. Тата је умео да каже „ Како би живела као Анђа!?“
На штаа би она увек одговарала „ Није  то исто, пусти ти њу, Анђа је вук!“

Јесте. Вучица. Храброг срца и огромне душе. Нико је није ни питао да ли може сама и да ли јој тако одговара, али се никад није ни пожалила, колико памтим а памтим довољно. Сумњам да је и имала избор да нешто друго бира осим да буде вучица, ратница и да живи живот какав је живела. Да је бирала да буде слаба сумњам да би опстала.


Ко кроз маглу….Кад кренете од куће, низ шљивик , дођете до једног шумарка где је било некакво огромно камење. Када је било бомбардовање, током другог светског рата, Анђа је своју децу склањала из куће ту, да им сачува главе и спаси животе.. Моја баба Грана, мала девојчица, све време је нешто тражила.

“ Дујено! Дујено!“ 
-Ћути, надуло те да бог да ! Хоћеш главе да погубимо!

Дујено је било млеко. Дујено јер се „надује“ док се кува.. а није знала да каже шта јој треба па је пробала како-тако да се докопа свог млека..
Постоји и прича да су неки (намерно кажем неки) војници на коњима долазили и стављали јој, у оним тешким временима, нож под грло да би им открила где је деда. Деда је сметао јер није био „њихов“ а ко су они то није битно.

Није га никада одала. Није се плашила ни смрти, ни бола, мислим да се само плашила самоће, и да ће сванути дан када јој нико од нас неће наићи путем.. Руку на срце, много је било тих дана. Били смо далеко и долазили смо кад смо могли и колико смо могли. Али кад год бисмо дошли увек нам се од срца радовала. Заборавила би тада све тугом и самоћом испуњене дане. Све тренутке у којима смо јој требали да будемо уз њу и са њом. Ноћи у којима се плашила да заспи јер се шумом чују нечији кораци и гласови које до тад није спознала.. Све би заборавила чим би нас видела.



Жена храброст.
ВУЧИЦА.

Моја омиљена. Пример за све оно што једна жена уме и може. А она је умела и могла све што је хтела… И живела је сама. Никада није рекла „Не могу“ .. Не. Борила се до последњег дана. Једне зиме, оклизнула се пред својом кућом и пала.. Сломила је кук,и тада је изгубила. Имала је превише година да би то срасло на начин на који би срасло на некоме мојих година.
2002.године,чини ми се у августу, стигла је у Београд тужна вест.. да је вучица свој чопор оставила заувек и да нема повратка. Да ће њени вуци морати даље сами.. Више није била тужна. Није била усамљена и ништа што је до тад болело више није постојало. Пронашла је мир.. 96 година је имала тада. Верујем да се срела са својим Обрадом и да му је о свакоме од нас причала дуго и са љубављу, и то само лепе ствари.. Јер је то ваљда једино што остане иза човека. Љубав, и успомене које те греју.

Она их је имала много. Верујем да су је у данима када нисмо били са њом грејала наша насмејана лица са слика, наши заједнички тренуци. Дечија граја, трчање око бунара, пуна трпеза и пуно срце.

Наши повици и гласан смех..
Два месеца након њене смрти,5.октобра умро је и њен син, деда Миломир.
Не знам шта би било да је било другачије.
Не знам да ли би срце једне вучице и тада било јако или не би издржало.. Он као да је сачекао да прво она оде, да не тугује за њим.. Познато је да оно што не знаш, то те не боли..

Било како било..
Ако се нађете у шуми на чијем крају је малена кућица са верандом, и ако је затекнете празну,а хоћете..седите на малену веранду и окрените се према путу, сачекајте да месечина загрли цео тај предео.. У једном моменту учиниће вам се да негде у даљини, на другом крају густе шуме вучица завија готово питомо.
Да.
Вучица.

МУШТУЛУК, МАРКЕ И ВОЗ ЗА БЕОГРАД

Као што сам вам већ сигурно испричала, моја бака, мама моје маме је била један велики лаф и добричина. Кад би знала да сам са гомилом људи месецима делила моје и њене догодовштине, дошла би са оног света да ми каже „ Марш џукело! Са мном се спрдаш.“ А не спрдам се, бајко, живота ми. Само стварам нешто што ће да те закачи за звезде, и постаћеш вечнност.
С тим у вези, морала сам да од заборава сачувам и ову причу.
1995.године, јула месеца, чекао се мој долазак. Нестрпљиво су цупкали ногом мој тата, ујак, тетка, баба, деда, и наравно баба Вида. Стотинама километара далеко од Београда, од моје маме, мог тате, ујака и мене која сваког дана треба да се родим, седела је у свом дворишту и чекала. Звала телефоном, ишчекивала, запиткивала.. Стање је било непромењено. Ипак, знала је да је све то само питање тренутка.
У неком свом разговору, чије детаље не знам у потпуности рекла је срдачно и срећно „ Е ко ми буде јавио да се моја Мила породила, даћу му 50 марака!“

Осмог јула , у 00.45 у градској болници, на општини Звездара у Београду, кроз једна мала плућа први пут је, ван маминог стомака прострујао ваздух и један громогласан плач проломио се породилиштем. Родила сам се ја. Девојчица, мала ,гарава и чупава.
Бабица која ме је донела мами рекла је „ Биће певачица! Пу,пу!“ и тако ме голу и уплакану запљнула против урока. Не, певачица неће бити ,другарице бабице, не питајте како знам.
Па тако што пева само у купатилу или кад код куће нема никог.
Ајд, добро. Није ни важно.

Република Српска, општина Рудо, село Бован.
Кућа Видосаве Ћуповић.
Глуво доба ноћи.
Звони телефон,

“ Хало!“
-Хало, мама.
Зове ујак.
“Шта радиш мама?’“
– Шта ћу радити, гледај колко је сати!
“Јел спаваш?“
– Спавам. Јеси ли се то опет напио па ме зовеш овако касно?
“Па устани“
– Бог с тобом, дијете.
“ Јели, хоћеш ти мени да даш оних педесет марака?“
-Па хоћу, јеб’ло те педесет марака! Могао си ме и ујутру звати.
“ Нисам могао. Ајде, устани и зови тамо комшије на кафу и ракију.. Милева се породила. Добила си унуку, стара. „
-Ајде Петре, не једи говна.
“ Стварно ти кажем мама, породила се малопре у 00.45. Родила ћерку, девојчицу.“

И баба бризну у плач.. Да ли због марака или од среће… Шалим се. Знамо сви због чега!
Устала је баба, окренула телефоном све комшије редом.
“ Ајте ‘вамо на каву и ракију! Мила се породила! Родила ћерку!“

Како би јој ко говорио „ Па како ћемо у ова доба!“ Она је одговарала „ Па мора сад, мора! Ујутру идем на воз и идем за Београд!“
И тако је и било. Сазвала је све, у пола ноћи је се кућом проломио смех, честитање и здравице.  Да је жива и здрава, да слуша бабу, да порасте велика и све тако.. Попила се кафа, по нека ракија.. све за срећу и здравље.
Ујутру је баба већ била на железничкој станици и чекала воз за Београд.

“ Е јооој кад сам доошлааа… Слађан болује. Петар болује.. На тераси стакла до прве решетке од ограде! То је све поломљено било!“

Мама је причала, чекала је само да неко дође да јој донесе макар плазму и воду.. Тата и ујак дошли, каже, један другог не познају од мамурлука, а не мене и дете да виде. J

Кад је тата одболовао и дошао себи , баба му је честитала. Рекла му је „ Волим зете што је женско, само да видиш како срце боли.“ И том реченицом је заувек, до краја њеног живота ставила тачку на то што се мама удала да она не зна, и на своју љутњу збогтога, ако је уопште и било.
Никада више, до краја живота, реч није рекла. Само је увек наново препричавала како је отишло педесет марака и како је морала одмах хитно за Београд.

Здравица „ Да дочека баба да је уда!“ није се остварила. Али остварило се све оно друго што је моје детињство чинило радосним ,веселим и насмејаним.
Много ми је драже што је двадесет и више годиа била мој саборац, и што сада о њој пишем све ово, и што имам толико тога да вам пренесем, него да нисмо имале ништа од овога свега.
Свадбу без ње сам преболела, како тако. Једва.
Али ако бих морала да бирам, бирала бих да опет цело детињство и одрастање будемо заједно, него тај један дан. Ма колико тешко било.

Да си дочекала Уну, ко зна колики би муштулук био.  „ Ћути,дијете. Чувај паре. Тешки дани долазе.“

Има ли их тежих од ових без тебе?

Мога Мила погод…одвезла хитна

Милан Ћуповић, мој , Миланов и Николин деда, отац моје маме и мог ујака, а животни сапутник моје бабе, саборац и брачни друг  није крио да гаји извесне симпатије према рајском пићу од шљиве, у народу познатијем као ракија. Или како би то баба рекла, „Ракијчина“, „ракијештина“ или „ оно ђавоље пиће“ јер ракију на столу и у кући није волела ни да види, а камоли да примети да деда пије више него што може да поднесе.

Ракија је била неизоставан део сваке трпезе, да ли  обичне свакодневне или неке славске , није важно. Увек је се служила и пили су је као воду. (то је баба причала немој после да буде Сања рекла ово и оно) Била је дакле, као што је и дан данас, омиљено пиће у нашој широј и ужој фамилији. Баба је у шали умела да каже да се наша фамилија само једном напила , после је само „дољевала“ у преводу, никада се није отрезнила, само је додавала.

У позадини се чује дедино „ Не знаш ти моје муке.“

И тако, једне године, дошао Аранђеловдан, новембар месец, цича зима.. А тамо код бабе и деде гости долазе од сабајле. Нема оног мангупирања „ Чекамо вас од 16:00“ . Нема. У цик зоре –читај од 07 ујутру можеш очекивати да неко дође.
Смотра је била чим отвориш очи. Облачиш ново ,чисто, умиваш се, переш зубе, зачешљаваш и стајеш у врсту пред бабу, да те осмотри и укаже ти на пропусте уколико их има.

Деда Милан


 Само чујеш повик испред куће „ Оооо, домаааћинеее!“ Домаћин озарен одговара „ Чујемо ,чуујемо!“ Отвара врата да пусти путника намерника, драгог му госта, улази, иде љубљење уз честитање славе, добро ми дош’о, боље те наш’о ,  одмах се наравно сипа ракија ,диже се чаша , и то све тако стојећи и са ногу, пред иконом, и поред свеће, и онда креће „ Газда,им’о вазда, вина ракије и људи ‘вакије, где ове године ту и догодине, славио још 105 па опет, од мене песма, од Бога здравље, жив био домаћине срећно ти славље.“ Хвала, жив био, држ’ не дај.. И све тако.
Да се вратимо причи, дошао Аранђеловдан, ракије се пила ,пила, у неком тренутку ђед прећер’о што би се рекло, и, у   „по фрке“ оде да легне, не може да издржи. Ноге хоће, ал’ не могу. Глава би да падне.

Баба куд ће, шта ће, како ће сад сама са гостима, људи долазе, он главу не мож’ подићи, тамо- овамо.. Ето ти још гостију нових.
“ Добар дан“ вели, „ срећна слава домаћице“
-„ Хвала“ одговара баба .
– „ Ђе нам је то домаћин?’“
– Е, нешто му се слошило…одвезе га Хитна!

Одвезла га ракија на спрат у собу да спава. Која Хитна. Него то баба чупала ситуацију како је знала и умела.  Шта ће.

А морам и то споменути, у годинама кад деде више није било(Милан, Никола и ја ,нисмо га упознали), значи много година и Аранђеловдана касније, у нашу кућу је долазио извесни Милоје. Кажем извесни јер га ви не знате, добро можда га неки познајете али неки сигурно не (мада сумњам да постоји иједан створ да га не зна из тог краја) Милоје је био увек сређен, очешљан и намирисан зет покојног ми деде. Муж његове рођене сестре Загорке ,а мамин и ујаков тетак. Због презимена Шушњевић звали су га Шуле. Никад гга нисам видела да тетура или шта слично,али волео је да крне по коју ракију. ( Крнути-сљуштити-цепнути-звекнути- ракију) И увек кад дође на славу, обавезно је држао здравице и говоре.  И то је увек било пропраћено смехом и одушевљењем пристуних јер је он то све говорио из главе, и то траје, траје ,траје.. ми деца већ кљуцамо, дремнули би, али не и Милоје. Он наставља.
“ Ћуповићи, да сте живи и здрави. Да вас догодине буде још више. Оовоооолика (рукама показује увис) ‘шеница порасла..Где год били срећни били..“ и све тако, од Кулина бана и добријех дана..
Баба је здравицу слушала сваки пут. Први пут би се уредно захвалила уз „ Жив био „ или „ Хвала“ али кад види да то са здравицама узима маха и да је већ постало можда и напорно, увек би га прекидала онако како је она то једино умела.

Једне године за Аранђеловдан, пуна кућа људи. Родбина, пријатељи, кумови, деце гомила ,гужва општа и тотална.
Милоје седи за столом и креће своју ко зна коју по реду здравицу. И увек исто! Углавном. „ Ћуповићи, срећни били где год били, пратила вас срећа и здравље вам од Бога… ширили се и множили ко багремови..“ и све тако у недоглед. У неком моменту кад је здравица, осма по реду у трајању од петнаест минута узела маха , баба рече „ Добро је, Милоје! Поп је већ очито! Прекидај!“ Сви се гласно насмејаше. Баби додијало. Седе Милоје, ућута..
Сад кад дође, нико га не прекида и не зауставља, шта више, ујак га углавном чачне једним „ Живио тетак“ и одмах креће здравица. Бог ме убио ако је не бисмо умели у један глас са њим испричати.
Бабе нема. И чудно нам буде… Чудно и Милоју.. ал’ шта ћеш… Све је живот, репризу нема ,а ни паузу. Он тече непрекидно, а ми се трудимо да своје дане у њему испунимо најбоље што можемо.. Јер ће доћи време кад више ни нас неће бити.. а ко ће о нама причати, и да ли ће ико, то се не зна.. И нећемо ни сазнати.  И зато, уздравље!

ПОШИЉКА

Годинама, баш годинама, вукљам са собом некакве успомене са путовања. Фолклор ме је одвео на све могуће стране и места. И све тако, сваки пут по повратку донесем гомилу некаквих магнета ,кугли, разгледница, сувенира.. Све  то затим поређам на неко видљиво и лепо место у стану..и онда му се кроз неко време сваки траг изгуби, као да у земљу пропадне а ја у неком моменту и заборавим да сам то икада и донела са собом.

Ипак, ја одувек, али одувек памтим једну кесу. Са сваког свог путовања. Увек једна иста кеса.
Пуна разноразних ђаконија и слаткиша за мене. Унутра су под обавезно увек бивале карамеле, жуте разуме се , крем бананице, понека лизалица, кесица са пуслицама, смоки, штапићи са сусамом… и чоколада. Чоколада најлепше жеље, на њу стављена новчаница , а све тако заједно умотано у бели папир, на ком нечитким дрхтавим рукописом, али ћирилицом, стоји написано моје име. САЊА .
Годинама памтим тај поклон. Увек ми је стизао без кашњења.Увек сам му се надала, али зато јер сам увек и знала да ће доћи – и увек и јесте. Колико сам се само радовала! То је онај осећај кад чекате нешто за шта знате да са сигурношћу долази, и да не постоји ништа што би то могло да спречи.  То је за мене била та кеса.


_________________________________________________

Мама, што нам то толико шаљеш? Па имамо свега.
– Имате, кад купујете.. Дајете паре а ја тога свега имам у мом врту.

Али ,ни онај пасуљ од прошлог пута нисмо потрошили.. А и лука имамо гомилу.

– Нека имате. Неће ништа да му фали, никад не знаш дијете какво зло може наићи и шта све море бити.

И тако сваки пут. Ми крећемо, а она нам пакује свега гомиле. Лука , кромпира, пасуља, сира, кајмака, сурутке.. Домаћих краставаца, паприке, бораније.. И ми је сваки пут убеђујемо да не треба и никад не успевамо.
Увек ми је та сцена била нешто посебно.

До којих граница иде љубав мајке за своју децу?До кад се једна МАЈКА жртвује? И престане ли икада или до свог последњег даха несебично пружа све што има, по цену да њој не остане ничега ни мрва.
Увек ми је парала срце сцена у којој ми одлазимо а она остаје. Сама на капији и маше нам.Притом нам је, као и сваки пут спремила и послала све што је могла и имала. И остаје са сузама у очима. Али срећна јер зна да смо збринути па нека смо и далеко.  Да нам ништа неће фалити.
Кажем вам ,годинама је то тако трајало. Годинама смо ми тако носали, доносили и враћали. И исто је бивало да ли ми долазили код ње или она код нас у Београд. После Божића се знало, долази, и доноси све што је спремала, као да ми овде у градовима Божић не празнујемо..Колача, јагњетине, сувог меса.. Чега год има и све што може да стане она понесе. Па кад крене из Београда, или чека нас да стигнемо онда нам говори да јој не заборавимо њене здјелице, чиније, кантице и све слично јер нам неће имати у шта спаковати све то, ако јој не вратимо амбалажу.  Носили смо и ми њој, осим што се она на нас помало и брецала „ Што смо се трошили“ .
 Ипак, без обзира на сво њено негодовање, мој тата јој је увек доносио цигарете. Била је страствени пушач и у цигаретама и кафи је уживала као нико. Те, које је добијала од мог тате, мудро је чувала ,као нешто драгоцено, јер то нису „ ове ваше што смрдињају“ него су то неке посебне. Њој је, руку на срце, све из руку мог тате, а њеног зета било посебно и драгоцено.  Уживала је у својим цигаретама, одлагала их да има, али их је увек радо делила са својим братанцима и снајама.  „Они су моји, шта ћу.“ И то је сасвим довољно да свима буде јасно колико их је као тетка, волела.  И спремала је као таква најлепше уштипке и најлепши пилав на свету.




Мама је увек доносила кафу, јер је кафу конзумирала исто као и цигарете, са уживањем. Ипак, дуго је сама себи кувала јер она најбоље уме да „потреви“ и да скува како ваља. Са годинама стажа у тој кући, и у нашој породици уопште ,моја ујна Драгана успела је да научи и савлада бабине технике кувања кафе, и то без замерки. Касније, свих година све до њеног краја, њена Драгана, како ју је звала, кувала јој је кафе. Та кафа није била иста као друге кафе. То је кафа у коју је баба уредно,сваки пут доливала још мало воде.
У неким књигама које сам читала годинама касније, сазнала сам да се таква кафа звала „дољевуша“ сиротињска кафа, карактеристична за босанско подручје. Та ме је информација пробола као нож кроз груди и распорила све у мени на комадиће.
Није она била сиротиња.
Ја сам. Сиротиња пуног џепа заувек гладна и жељна њених уштипака, беле кафе  и пилава.



Да се вратим на кесу…
Једном ,изненада,као гром, кеса није дошла. Није стигла једноставно.То је био први и једини пут да сам је чекала а да није дошла. И није важна та кеса, нити то што је у њој било, колико је битно то што је са том кесом и њеним нестанком нестао и мој осећај сигурности и вере да си још ту ,са мном.
А ниси била. Више ниси била и то је заправо једино што је и успело да те  спречи да ми пошаљеш моју кесу. Смрт.
Времена је прошло довољно да схватим да је твоја жеља да нам све пружиш престала оног момента кад је и тебе престало да буде. Једино тад и једино тако. Пре тога не.
Времена је прошло толико..удата сам ,имам своје дете, породицу. И идаље носим  неке кесе тамо и овамо.
Само их овога пута  мени шаље моја мајка. Исто, баш исто као и ти,спакује све, и што треба  и што не треба. То ваљда тако иде, те пошиљке љубави, жртвовања, живота..

Скоро сам се враћала од мојих.. Мама је ,стандарадно, као и сваки пут пре тога спаковала гомиле ствари и намирница. За све нас.
Без речи сам узела цегере и ставила их у ауто. Поздравила се са мамом и татом,села и отишла.
Тек на пола пута сам схватила ,нисам рекла ни хвала.
Кад сам стигла кући добила сам поруку у којој пише да извадим све и разврстам да се не би покварило.
Написала сам:
“ Хоћу мама. Хвала… за све.“

Одговор је стигао за мање од минута.
“ Ти си мајкино све.“ И ја сам се сломила. Сузе су кренуле да лију као киша. Нисам успеча да се зауставим.
Кад сам се некако смирила и дошла себи од суза..схватила сам.
Мајчина жртва никад не престаје. Даће све и пружиће све што може и кад год може. И бориће се као лавица за своју децу до последњег даха.
Схватила сам тада, није истина да моја мајка није хтела понеки последњи колач, а још је мања истина да колаче не воли. Последњу јабуку, грозд, последњу чашу лимунаде..
Не.
Мајка је све то желела и волела али се увек одрицала зарад мене. За рад свог детета.
А пошиљке?’Више се не трудим да их укинем.
Док их има, срећна сам. Јер све док их има, значи да има и ње. И да је ту, са мном ,још увек.

Vozovi (ne)prolaznosti

U kutiji sakrivenoj u dubinu mog ormara, stajao je godinama jedan roze voz. I to ne bilo kakav voz. Voz na baterije koji sam dobila kao baš baš mala.

Čuvam ga godinama.

Danas mu je mama ponovo udahnula život. Stavila je nove baterije i on je se začuo kao da je tek kupljen,a nije. Kupljen je pre skoro dvadeset i pet godina.

Sačekao je Unu.

Radi kao nov.

Lep i očuvan.

Ipak, malo me rastuži pogled na njega. Seti me na prugu koja vodi tamo.

Obožavala sam putovanja vozom. Posebno mesto pored prozora. Kako sam samo upijala brda i polja. Koliko sam puta brojala stabla i od oblaka pravila stvorenja iz mašte. Kad dosadi ustanem, prošetam po kupeu. Nešto gricnem.

“Kad stižemo , mama?”

-Još malo Sale.

“Kad stižemo? Koja je sledeća stanica? “

-Sledeća je Goleš.

“Jupiiii!!”

Goleš je značio da se iz voza vidi gomila kuća na bregu. Da se sa prozora vidi jedna bela kuća i ogromno dvorište. Da u tom dvorištu stoji ona koja sa belim platnom u rukama maše da bih je ja iz voza videla.

Igračka stara 25godina.

Jel se sećaš kako si vikala “Ade baba ode voz!”

Da. To ja njoj kao govorim da joj ode voz i da nece otici kuci, u Bosnu.

Sećam se i kad smo prvi put krenule same vozom iz Beograda za Priboj. Povela me sa sobom na raspust. Došla po mene u Beograd i povela me sa sobom.

A gde smo sad? Gde smo sad?

-Sad smo mišure u vozu. (Smeje se)

U baba, baš ti je neka fora.

Sećam se da se u voz nije moglo bez “ljeba i vode” jer “Voz more nedje stati da se pokvari pa da se bude gladan; daleko bilo” i stvarno nijednom nismo putovale bez prsute i hleba.

Sećam se svih putovanja vozom. Iz njeng dvorista videla su se okolna brda. Na jednom od njih stajao je veliki most kojim je prolazila pruga. Odatle sam mahala ja njoj sa prozora voza, a ona meni iz dvorišta.

Tu sam bila i srećna i tužna.

Tu idalje prolaze vozovi.

Ne idem vozom.

I nema ko da mi maše iz dvorišta.

Sad mogu železnicu i da ukinu. Meni je baš, baš svejedno.

❤️

Create your website at WordPress.com
Započni