Nedostaje mi. Moja terasa, moja ulica, moj grad. Nedostaje mi moj park u kom sam odrasla da u njemu sedim sa Unom. Nedostaju mi male redom načičkane prodavnice i lokali od kraja do kraja ulice. Nedostaje mi da gledam u nebo sa svog prozora. Da čitam knjigu u svojoj sobi. Da prelistavam knjige i sveske u kojima mi je sve potrebno za vrtić. Nedostaje mi Ameli i bljutava limunada, lampice koje vise po drveću, vatromet na nebu iznad Kosančićevog venca. Nedostaje mi bašta Grin Mila, konobar koji mi prospe pola kafe pa mi se osmehom izvinjava, i kaže “Malo sam prosuo.” Čuj, malo. Nedostaje mi moja omiljena knjižara u kojoj rado popijem kafu ili čaj, nedostaje mi muzika koja se prolomi stanom dok se spremam za posao. Nedostaje mi da se čekam “kod Konja” da šetam na stazicama, jedem kokice i grejem klupu. Nedostaju mi mamine muškatle na terasi, i miris očevog losiona za brijanje. Nedostaje mi moja “klupa razmišljalica “ na Kališu. Crkva Ružica pred kojom zanemim, pogled na ušće, šetnjs pored Dunava na 25maju..miris Tašmajdana uveče, Mirijeva rano ujutru kad čekam bus i žurim na praksu na Institut. Nedostaje mi da rezgledam knjige i kupujem ih od uličnih prodavaca,stare, mirišljave. Sve mi nedostaje. A ja protiv svega mogu, osim protiv nedostajanja. Tu ne mogu baš ništa.
Isto tako, nedostaju mi neki ljudi koji nikad više neće biti pored mene- a trebaju mi. Nedostaju mi naši razgovori, zajedničko vreme. Nedostaje mi bela kafa ujutru rano,na Arandjelovdan. Nedostaje mi šum lišća pod cipelama, tamo daleko. Nedostaje mi poziv za rodjendan, zagrljaj. Nedostaje mi. A kako znam? Tako što me kosti bole, kao u najvećem gripu. A ja protiv svega mogu, osim protiv nedostajanja. Tu ne mogu baš ništa.
Šanina(O)Bloga 