Bilo je prohladno aprilsko jutro.. Drugi dan Vaskrsa. Jedna starica i jedna devojka sedele su na sunčanoj strani dvorišta. Sedele i ćutale.
“Probija se sunce; biće lep dan”, reče devojka.
Starica ćuti. Gleda negde u daljinu. Kao da je samo fizički tu. Ruke su joj prekrštene u krilu. Na ruci dva prstena. Marama zabradjena, suknja lepa, čista, tamna.
“Jesi li gladna?”upita devojka.
Starica odmahnu glavom jedva primetno.
“Jaoj, jedva čekam leto.Da konačno ode ova zima od nas. I ovo zubato sunce. “
Starica je ćutala idalje. Kao da je potpuno nema.
“Jel ti dosadno kad odeš u Beograd? Znam ja da ti najviše voliš ovde da budeš, ali, ne brini. Uskoro ćemo opet ovde svi zajedno uživati. Samo da još malo ozdraviš. Kako ti kažeš ono meni, nema meni ništa bez malja..ajde, daj ruku. “ Starica skupi svu snagu, i ispruži ruku. Spojiše se dve šake. Jedna mlada, zategnuta, lepa. Bez žuljeva i ožiljaka. I jedna stara, umorna, naborana. Puna linija i ožiljaka, drhtava.
“Joj pito moja da znaš đe ćemo ići” reče devojka i nasmeja se glasno.
Odjednom se nasmeja i starica. Navuče osmeh i stegnu mladu šaku.
“Ajde..da mi otpevaš…”
-Šta da otpevam?
“Onu pesmu.. ružu..”
Devojka uzdahnu. I poče da peva…
Jutros mi je ruža procvetala
Ružu gledam pa sam zaplakala..
Ružo moja,
Mladost sam ti dala..
Svojom sam te suzom zalivala…
Kolko sam te puta poljubila
Još pupoljak mali dok si bila..
Devojci zasuziše oči. Setila se svega što su zajedno prošle. Oteravši knedlu u grlu, nastavi..
Ispijala rosu s’ tvojih rana,
‘Mesto usne mojega dragana..
Devojka zaplaka.Padaju suze kao kiša. Starica gleda u svoje šake. Ćuti. Jedva čujno diše.
Vetar joj pomera sveže iznikle pramenove kose ispod marame.
Moj je dragi otišao davno,
Ja ga čekam već godinu ravno..
Starici zacakliše oči. Ruke počeše jače da podrhtavaju. Sunce se prolomi kroz oblake..
Devojka stade sa pesmom.
Ustade i reče “Idem u kuću da ti donesem vode. “ Čim je ušla u kuću devojci se ote uzdah i ona briznu u plač.
Iz kuće izadje devojčina majka, i pridje svojoj majci na dvorištu.
“ Jesi li dobro mama?” Upita je.
-“Jesam.” Reče starica. “Ali , gde je to Sanja? Nisam je videla ceo dan.”
Nakon ovog dogadjaja, izdešavali su se neki grozni,koji se jednim imenom zovu smrt.
Činjenica da nije znala ko sa njom sedi u dvorištu tog dana me je proganjala mesecima.
A onda sam rešila da to gledam sa druge strane. Možda nije znala..ali je osećala da je neko njen. I ako se tog dana nije sećala nikoga, pa ni mene, verujem da se sećala svih onih godina i godina unazad. Najlepših naših zajedničkih.
“Kad ćeš doći malo baki?” Je rečenica od koje se naježim od glave do pete.
A pesma?
Pesmu pevam svaki put kad udjem u dvorište, kad odem da zapalim sveću, kad me pritisne nešto u grudima..
To je postala najteža pesma na ovom svetu.
Teža od svih.
I svega.
Moja..
Njena pesma.
Šanina(O)Bloga 