Sportska borba je izazov, sve ostale su nasilje.

Gledala sam malopre neki snimak na kom neke dve “superkul” devojčice tuku treću. Malo je reći da sam se zaprepastila. Ne mogu da verujem dokle smo kao društvo dogurali, i dokle smo stigli,a pod civilizovano društvo potpadamo, svi generalno. Ili bar većina. O čemu se radi? Ko je napravio propust i vidi li se kraj problemu vršnjačkog nasilja, ili cemo dozvoliti da nam se deca medjusobno maltretiraju, tuku jedni druge, zlostavljaju fizicki i psihicki, vredjaju, omalovazavaju i ponizavaju jedni druge na najgori moguci nacin. O cemu se radi? Da li smo kao roditelji omanuli, kao drustvo, kao pojedinci? Kako to da ne vidite šta vam rade deca? Jel moguće da ne primetite da su malo skrenula sa pravog puta? Zar toliko dobro pred vama glume da ne priznajete sebi da su mozda ipak malo posli pogresnom stranom ulice. A svi znamo kakva ulica ume da bude. Ova u kojoj se devojcice tuku, odnosno tuku drugu devojcicu, zasigurno nije ulica drugarstva. Uvek i zauvek cu se vracati na slucaj nesrecnog Alekse Jankovica. Zar takvu buducnost zelite svojoj deci? Zar treba sutra da razmisljam da li uopste neko vodi racuna o mom detetu u ovom sistemu? Da li je bezbedno u skoli, ili bilo gde drugde. Mili moji. To takvo ponasanje ja zovem ispuštenim detinjstvom. Velikom rupom u odrastanju. Gde moraš rasti i odrastati da bi bio neko ko drugog maltretira? U kakvoj to sredini da živiš da te takve stvari ne pogadjaju nego da u njima uživaš? Čekajte. Svi smo išli u školu. Moj tata bi sad rekao “Nas je učitelj tukao.” Neko drugi bi rekao “Zato i jeste takvi.” A kakvi su ovi sada? Ovi što šamaraju i vredjaju profesore jer im daju jedinice? Ovi što druga iz razreda dovedu do samoubistva jer ga svakodnevno mesecima maltretiraju i na to baš niko ne reaguje. Deca nisu ista kod kuće i van nje, verujte. Ali svi smo imali u životu neke puteve pred sobom. Jedino što nismo birali svi isto. Neko je birao ovaj ružniji put. Put ugnjetavanja drugog, slabijeg. Put zlostavljanja. A to je sve samo ne pravi put. Nemojte mi reći sada “Da je moje ja bih …” bla bla. Bilo je hiljadu puta nečije, i roditelju su govorili “Nemoguce. Nije moje dete takvo.” Ne kažem. Svoje meso se ne jede, ali ajde da budemo malo svi realni. Zamislite da neko zlostavlja vaše dete. Dete koje ste čuvali, gajili, ljubili, mazili i pazili. Dete kojem ste sve pružili. Kupili mu nove patike, i poslali ga u školu a tamo ga dočekalo drugo dete, istuklo ga, pljunulo, patike mu skinulo i bacilo u šaht. I niko na to nije prstom mrdnuo. A onda se posle meseci bez reakcije dogodi da dete izvrši samoubistvo. Vaše dete. To jedno koje ste gajili,čuvali pazili i mazili. Zbog koga? I zbog čega? Zar u takvom društvu treba da žive i odradtaju budući naraštaji? U društvu koje o svojim naslednicima ne vodi računa nego pušta da sebi oduzimaju živote koje nisu proživeli. U kojima tek treba da uživaju. Razgovarajte sa svojom decom. Pričajte im. Objasnite im da je samo sportska borba izazov, a da su sve druge nasilje. Ne dajte im da izrastu u nasilnike. Pruzite im i pokazite jos vise ljubavi. Verujte im. Budite u istom timu. Imajte poverenja. Takva deca ne postaju nasilnici. Voljena deca, deca sa kojom se radi kvalitetno i predano svoje drugare obasipaju lepim rečima, raduju se svačijem uspehu, poštuju razlike, i gledaju srcem. A poznato je da srce vidi sličnosti a da nas društvo uči razlikama. Učite ih pravilno , i učite ih prave stvari. Kad taj zadatak obavite, neće biti mesta za brigu. Ne dajte im da budu najvora verzija sebe. Neka budu najbolji. Sebi. Onda će biti dobri i drugima. Deca su najveći blagoslov , svakome. I nijedna majka ne treba zbog nečijeg tudjeg preskočenog koraka da sedi tužna i uplašena za svoje dete. Vase dete u vas gleda i od vas uci. Mislite o tome.