Raduj se, ružo moja.

Bila sam nedavno, posle ko zna koliko meseci, ponovo na onom jednom mestu.
Ko me poznaje, već napamet zna da je to jedno mesto, ono jedno dvorište u koje se uvek rado vraćam jer sam u njemu odrasla I bila najpaženije dete na svetu.
To dvorište nalazi se u Bovanu, u Republici Srpskoj, I ne bi bilo ni po čemu drugačije od drugih dvorišta da u njemu uvek nije bila ona. Moja baka.
Bake nažalost već par godina u njemu nema, a ja svaki put kad u njega dolazim pokušavam da ne ridam na glas.
Poslednji put sam bila na početku svoje trudnoće, sa Unom u stomaku.
Bilo je zimsko vreme, Arandjelovdan. Svi su bili0 tu osim nje. Kućom je se sirio miris bosiljka, toplog hleba , a u šporetu je pucketala vatra. Belu kafu, po prvi put od njene smrti, tada, skuvala sam sama. I nisam je napravila da valja. Ne umem kao ona. Ona je valjda začinjavala ljubavlju.
Tih par dana tamo je proletelo kao dlanom o dlan, I ja sam se vratila kući.
Meseci su prolazili, došao je februar, dan mog venčanja. Noć pred veliki dan ležala sam u svom krevetu I brisala suze. Ja se udajem ,a nje nema.
Neće biti tu da mi da ruku, da mi otera strahove, da me ohrabri. Da poljubi mog Aleksandra, I čestita mojoj majci što je dočekala da me uda,a mom ocu sa osmehom I suzama u očima ponovi ono što mu je rekla kad sam se ja rodila,( jer je mama od kuce pobegla I udala se) ‘’ Volim zete što je žensko, samo da vidiš kako srce boli. ‘’
Ona pored koje sam odrasla, napustila me je, istina ne svojom voljom, I ostavila me da se učim da živim sa nenadoknadivošću nekih ljudi I trenutaka.
Ujutru, kad je došao red da obučem venčanicu, ponovo sam je se setila. Niko ne bi bio od nje srećniji. Ali, život kao takav.
U aprilu sam rodila jednu malu slatku čupavu devojčicu. I tu noć plakala od srece što je imam ,I od tuge što je moja ruža neće videti.
I ponovo osetila neki grč u grudima koji mi je prostrujao celim telom, čini mi se do peta I vratio se nazad u grudi.
Praunuka. A nje nema.
I sve sam čekala trenutak, I zamišljala kako će biti kad prvi put odem u moje a njeno dvorište, sa Unom.
Da li ću biti tužna,  ili srećna.. Ili možda oboje? Hoće li se opet javiti taj grč, ili cu ga konacno sa Uninim dolaskom tamo ,proterati iz sebe? Nisam znala. Mogla sam samo da čekam taj trenutak.
Ovog leta, spakovala sam torbe I svoju Unu povela da upozna najlepše mesto na svetu. I ako mala, put je sjajno podnela.
Kada smo naišli, kapija je stajala zatvorena I taj me je prizor ošamario jače nego bilo kakav udarac u životu da sam dobila.
Kapiju celog života pamtim otvorenu. Kapiju otvorenu, travu pokošenu, dvorište sredjeno, nju na klupici za stolom ,pod lozom.
Na prozoru saksije sa muškatlama, pod prozorom božur.
Ovoga puta ništa nije isto. Loza, klupa I sto su tu. Muškatli nema u saksijama, božur je se osušio. Trava je zrela da je neko pokosi.
Nje nema.. Da zagrli, da se obraduje, da nam kaze ‘’ Djeco moja zlatna’’.. Čim sam izašla iz kola, ušla sam u kuću I prišla slici koja stoji uramljena na polici. Na slici ona, na proslavi mog punoletstva. Suze su same izletele. Sa zbunjenom Unom u naručju, stajala sam pred slikom I plakala.
Nijedno osećanje od očekivanog, samo grč, ponovo. Onaj isti.
Došla sam. I zatekla praznu kuću. Da li zbog svega o čemu sam tih dana pred put razmišljala, ili je  to bilo stvar trenutka,celog tog dana sam bila tužna.

Mila moja,
više od svega na svetu volela bih da si mogla tih dana da se igraš sa praunukom pod svojom lozom. Da je maziš I tepaš joj baš kao nekad meni.
Dala bih celu jednu godinu, samo da si bila tu bar na trenutak. Da se zagrlimo, I da ti ispričam koliko me zaboli svako podsećanje na tebe. Da ti kažem šta me sve to muči I stiska, I da ti dam Unu da je uzmeš u ruke.
Ali,bez obzira na sve, ja znam da ti znaš da sam ja bila, I da sam je dovela.
I ako taj drugi svet postoji, a nešto sigurno postoji, raduj se.

Bila sam. Dovela sam je. Pokazala sam joj ceo predeo. Ceo svet koji se iz tvog dvorišta vidi. Raduj se, ružo moja. Imaš zašto.

Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

2 mišljenja na „Raduj se, ružo moja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website with WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: