Večna ljubav, ili večna tuga?

Ako je verovati sećanju, iz komada. Dečijem pamćenju i svemu onome što sam slušala pa sklapala u celinu…bilo je teško. Bila je udata za voljenog čoveka. Rodila troje dece. Tri sina. Živela sa njim na selu. Radila,spremala,brinula o porodici. U jednom momentu, iz svima nama nepoznatih razloga, a verovatno samo njoj poznatih- ili možda čak ni njoj, otišao je. ON. Njen. Ostavio je da se sama stara o sinovima. O ustima koje je valjalo nahraniti, dečacima koje je valjalo podići, odgajiti, obući,izvesti na put, najbolje moguće. On se nije javljao više. Od tada ne. Nikada.Otišao je i tamo negde sebi pronašao nov život. Sinovi su mu rasli, polazili u škole, osnovne i srednje, imali boginje,zauške verovatno,prehlade i temperature. Trčali kroz život, saplitali se, padali- ustajali. Nije ga bilo.Sami ,uz majku, putem kojim je teško ići, učili su se životu.Polazili na fakuktete, završavali ih. Nije se pojavio. Postajali vidjeni ljudi, ženili se-nije došao. Dobijali svoju decu…sumnjam i da je znao da postoje. Unuci su rasli, stasavali, školovali se, ženili i udavali..dobijali svoju decu. Nikad nije došao. Nijednog trenutka.

Ona je se u nekom momentu preudala za drugog čoveka. Ne nam kad ni kako. Znam da je se nakin smrti tog čoveka vratila sinovima.Nikad je nisam osudjivala.Pamtim je sa maramom na glavi i u dugoj suknji sa lepim vezom na dnu. Prsluk sa nekoliko džepova, i papuče na nogama. Kada smo se poslednji put srele, mog oca je pitala “Kude vi je onoj maleno čupe?” To sam bila ja. Stajala sam tu, a ona je mislila da sam još uvek mala devojčica. Išla sam tada u srednju školu.

ON je idalje negde tamo. Ostao je sam. Od svega je pobegao, osim od sebe. Sa sobom još živi. I nikada nećemo saznati, a pokušali smo da ga nadjemo, i našli smo ga, ali nije želeo da dodje…nikada nećemo saznati šta oseća. Taj čovek. I kako živi sam sa sobom. Da li ga plaše nemiri? Ima li ih uopšte. Da li ikad poželi da vidi svoju decu, unuke, brata i sestru, praunuke.. Znam da je moj deda plakao kao dete kad su se prvi put čuli posle skoro dvadeset godina. Znam da mu rodjeni brat glas nije poznao. Znam da je ONA umrla sa željom za njim. Da ga možda još jednom vidi, da mu možda nešto kaže. Makar da ga opsuje! Nije ništa od toga uspela. Otišao je , ostavio je, otišao od svojih sinova. Oni ništa nisu bili krivi ma koji da je razlog. Deci je trebao otac, pogotovo dečacima. Ali..sad je kasno. A i da nije, jednog dana će biti, jer taj čovek sada, tamo daleko,broji osamdeset i neku godinu. A meni se čini da će živeti trista godina. Takvi ljudi , samotnjaci,takvi se pate godinama sami…ne želim to, ali mislim da su neki ljudi prosto osuđeni da takvim životom žive.

Ali, jedno mi je nejasno. Kako te baš nikad nije povuklo, za sve ove godine..da se vratiš. Da dodješ u svoje dvorište, u svoj kraj. Da vidiš rođenog brata, zagrliš sestru. Svoje sinove, a onda i unuke i praunuke. NJU ne moraš. Tri muškarca si pustio da rastu bez oca. Unuka i praunuka brz dede,ne znam ni koliko. Od čega je srce takvog čoveka? Kuca li ili se i ne čuje? Od čega je satkan neko ko baš nikad za sve godine nije došao da vidi SVOJU decu.Da se vrati svom selu, svojim ljudima. Da se upozna sa svima nama. Da nam bude deda/pradeda..svakom svoje. Nema ga i ne znamo ni kad ga je imalo.

I cela ova priča ne bi meni bila teška koliko jeste, da nije jedne stvari. Godine su prošle. Život je prolazio i prošao… ONA je umrla. Kada su je oblačili,pronašli su jednu sliku u džepu, Njegovu.

Pedest godina je svoju bol nosila uz sebe. Pedeset godina je živela i suočavala se sa svojim gubitkom i bolom. Pedeset godina. To je nečiji ceo boravak na ovom svetu..Svi smo odrasli, stasali. Išli svojim putem..a on je , ma koliko daleko, bio tu u njenom džepu, pored srca.

I onda se zapitam..kolika je ljubav jedne žene i do koje granice žensko srce ume i može da podnese bol..i da li je njeno prestalo da kuca od starosti, ili od nemoći da se dalje sa bolom bori. Ne znam. Znam da mi je ona, od tog momenta, pa do dana današnjeg pojam za večnu ljubav, ma koliko te bolela.

A on? Pokušavala sam da ga nadjem. Nisam u tome istrajala. I da ga nadjem, pitanje je i da li bi se setio da smo se jednom davno susreli,kad još nisam hodala ni umela da govorim.. ali sam zato NJU znala, i znam da je bila borac do kraja. I da mi je prva pomisai kad njeno ime izgovorim, njegova slika u džepu prsluka.

Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

One thought on “Večna ljubav, ili večna tuga?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website at WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: