Sanjine hronike.

Jednog dana, napisaću knjigu. Hoću, sigurno.
Biće to knjiga mene. Mojih osećanja i sećanja. Možda sam već na dobrom putu, a to i ne znam. “ Da je potpišeš sa Mitić “ rekao bi tata.
A posveta? A ime? Kako da je nazovem?
Da je nazovem “ Ja“ , ili “ Moje ništa i jedino moje“ … Ne znam.
Kome da je posvetim? Šta da napišem? Videću. Posvetu ću na kraju.
Jednog dana,napisaću knjigu.
Sve ću svoje strahove i radosti u nju da stavim. Sve svoje ljubavi, klinačke, dečije, simpatije i razočarenja. Sve svoje uspomene. Svoje misli, sreće i tuge.
Momente blještave sreće i trenutke duboke tuge koja me je jednom pogodila kao grom iz vedra neba, jer ,ma koliko nešto očekivao, ne umeš da budeš spreman. Ne na smrt bližnjih.
U toj knjizi biću cela ja. Sa svim svojim manama i vrlinama. Otresita, pitoma u rukama onog ko sa mnom ume, ponekad ljubomorna, razočarana i vesela. Sva moja stanja i sve ono što sam ja biće u toj knjizi.
Tu ću vam ispričati kako su me jurili sa šerpicom oko kuće, kako sam plakala u vrtiću nad tanjirom spanaća, i kako decu u vrtiću ,danas, ne teram da jedu boraniju i spanać ,razume se.. Šta znam, bilo bi nepravedno.
Pisaću vam kako sam godinama mislila da mi je zubarka zviznula šamar u Domu Zdravlja na Zvezdari..a nije. Znam da se smeješ sada mama.
Ali pomoglo je. Moj sav strah od zubara je tad nestao. Idući put išla sam sama kod školskog zubara i pustila da mi srede čak dva zuba. Hrabrica čista!
Kako me je tata ubeđivao da idem u Kamenicu i da nastavim tamo gde će on stati.
E pa tata, ne možemo svi biti policajci! I onako vas ima previše.
Kako je pretio kako će tamo nekom njemu skrckati koske, ali ipak nije.. pa se posle pokajao i rekao “ Eto vidiš da je bolje bilo da smo ga istukli ko vola.“
Ono kad me jednom uhvatio da plačem pa mi zapretio da me “ on nije rodio da me gleda kako plačem“ ..i tako to.
Sve one izlečene temperature i viruse, maminom rukom. Sve njene i moje osmehe i trenutke.
I onaj moj omiljeni “ Sale ja sm s malo napila“ tim rečima, poruka u pola noći, u noći kad se Una rodila. Moja Una.
Napisaću i da sam plakala kad su mi je prineli licu, kad se rodila, i da mi je dr rekao pa što plačeš vidi kako je lepa.. Pa zato što sam plačipip doktore,eto zašto!

U toj knjizi pisaće i to kako sam na jednom maslinasto zelenom Uvcu prvi put skakala sa stene u vodu dok me je dole čekao otac, i kako sam ga posle maltretirala danima i godinama da uvek odatle skačem. Da se zabeleži da sam baš tu naučila i da plivam.
Kad sam skočila bez mišića, aplaudirao mi je. “ To majstore!“ pisaće u knjizi.
Pisaće i to kako sam pevala pod šatorom one godine kad se moj rođeni ujak verio, i moju najbolju ujnu ikada poveo sa svatovima našoj kući. Na mikrofon sam pevala, ej! Zvezda je rođena ,a vi kako ‘oćete.
Reći ću vam u toj knjizi, kako sam sina tog istog ujaka, kad se rodio štipkala za obraze kad niko ne vidi jer sam devet godina bila glavna i sad je on došao da mi pomrsi konce. Nikolu nisam maltretirala..njega smo ponekad, ruku na srce, Milan i ja šikanirali u godinama koje su dolazile. Šta da se radi, najmlađi je bio.
U toj knjizi stajaće i epizoda “ Nikola i matiš“. Epizoda u kojoj on ima polomljenu ruku, a ja poznati stručnjak za matiš sedim i radim njegov domaći… sa naređenjem da on računa /tek je pošao u školu tada/ i on koji odlazi u sobu “ da nešto uzme“ a iz sobe viče “ Koja si ono dva broja rekla???“ Mangup, mene naš’o da farba.
Uh. Sve ću u tu knjigu staviti.
I svoje neumorno prepričavanje predstave “ Prva bračna noć“ sa Mimom Karadzićem u glavnoj ulozi, koju sam znala od početka do kraja u slovo i uvek sam se oduševljeno kikotala. A i mama i tata su.
I ono kad nikako nisam kapirala kako nastaje kanjon pa je moj tata provodio sate u objašnjavanju, uglavnom na potezu Kanjon Morače-Petrovac. I unazad,isto tako.
I onomad, kad je u Stamenkoviću nestala struja čim sam otvorila usta da zapevam na otvaranju godišnjeg koncerta. Mama plače od sreće, tata se smeje od neverice, a ja se tresem od treme.
I epizodu u kojoj sam bosa pretrčavala bulevar kod hotela Metropol jer velika matura i glupe štikle. Opuštene lokne i razmazana šminka jer.. neće da pleše neki on. Mislim, hteo on, al gazili ga ispod stola, šta ti ja znam. .
Haljina koja leprša, bose noge i prazan bulevar. Četiri sata izjutra. Komplet ekipa otišla dalje a Pepeljuga u kočije i kući, u krevet.
I neke plesove i pesme ću u nju staviti.
Neke lepe reči napisane i izgovorene, meni upućene.
I neke koje su me ujedale da mi napakoste.
Sve će to biti tu, jer je lekcija i sećanje.
Biće to knjiga puna svega. Puna mene.
I svih super ljudi sa kojima sam u životu imala posla.
Jao! U prvom razredu sam imala simpatiju Uroša. Posle kad smo skontali da nismo kompatibilni kao par, postali smo najbolji drugari, i tukli smo se lenjirima onako kako to prvaci umeju. Uroš se oženio, tek da znate! I odselio u Ameriku, obećanje da ćemo ići jednom zajedno nije ispunio,ali to mu ne zameram…bio je u ljubavnom bunilu. Nema veze Urke, platio si onu sliku na kojoj se držimo za ruke. Kul smo.
Šalim se, care. Svi te pozdravljamo odavde do Amerike ,i neka je sa srećom!
O ovim simpatijama iz starijih godina neću da bišem baš u inat. Previše bi im to bilo medijskog prostora, a nije da su zaslužili. A i muž mi je u interventnoj, a oni su svi potajno ludaci, mani šalu.
Šalim se mužu ,vi ste svi divni jedni stvorovi, plemenitog kova. Vitezovi takoreći. 😀
Napisaću i kako sam sa doktorom Peđom Jakovljevićem u Mišoviću, na carskom rezu pričala viceve i kikotala se kao da smo na moru a ne u operacionoj sali. Opominjao me da prestanem jer me neće ušiti u suprotnom. Ludilo.
Korice ne mora da ima neke posebne ta knjiga.
Može da bude i spirala ona, kao kad smo bili studentarija..
Znate šta još? Pisaću o neuspelim pokušajima foliranja mame kako me „boli“ nešto, a bolela me fizika. Pa sam iz toga izvukla i kečinu i batine. I bežanje sa Cvetkove pijace ću da zabeležim. Zbrisala sam između tezgi, a manja sam bila nego tezga. Mama je se odsekla. Izvini mama.
Biće to dobra knjiga, jednog dana. Hoće.
U toj knjizi stajaće i da sam u par navrata na letnjem rasputu umela da zbrišem kad baba zaspi, jer nije davala da se kasno izlazi,a kad poludeli tinejdzeri izlaze nego kasno uveče?
Eto, to si možda i znala ali si se pravila da ne znaš. Ako jesi a ćutala si ,hvala, ako nisi, izvini. Dečije ludosti.
Ne znam kako ću je i kada napisati, koliko će mi vremena trebati i koliko će priča biti.. ali znam da ću tada reći sebi “ Uspela si.“ Makar je niko nikada ne pročitao, ja ću znati da sam uspela ono što sam jednom odavno u školskoj klupi obećala jednoj Sanji sa loknama i knjigama oko sebe. Rekla sam joj tada ,napisaćeš knjigu, zbog sebe i za sebe. Ne mora niko nikada u ruke da je uzme, samo je ti imaj, ali je imaj. Kad ostariš da imaš čemu da se nasmeješ,i šta da pričaš unucima.
Da se smeju dok budu čitali kako je Sanja upoznala Aleksandra, i on joj sutradan ujutru poslao poruku u kojoj piše da će je oženiti, a ona rekla samoj sebi “ Dokle će više sve retardirani da se pale na tebe?“ a onda se posle godinu i jače udala. Ne bilo vam smejati se. Ko se zadnji smeje, taj se uda.
Jednog dana, neko moj će prelistavati tu knjigu i tamo će moći da vidi i nađe sve ono što sam ja. Da dopre u dubinu moje duše i mog bića, da me još bolje upozna i možda u nekim delovima pronađe sebe.
Jednog dana,napisaću knjigu. Hoću sigurno.
I tad će biti ispunjeno ono odavno obećano.
Nazvaću je „Osećanja i sećanja“ i uvek ću joj se vraćati, kad zagubim sebe, ili krenem kuda ne treba, da me vrati pravoj meni.
Onoj što se od sreće smeje i od tuge plače.
Onoj koja se veseli i peva,voli, svađa se, i prašta.
Onoj koja voli do kraja i bezuslovno.
Onoj što je jedina išla na dopunsku iz mate i sad posle svega sanja profesorku ponekad kad ima loš dan.
Jednoj što se iz besa ofarbala u crveno i ošišala na paž.
Sanji.
Meni.
Jednoj i pravoj.
Jednog dana napisaću knjigu. Hoću sigurno.


Objavio/la: ŠaninaObloga

Поздрав свима! :) Моје име је Станојевић Сања а ви се налазите на мом блогу. Како се то модерно каже, ако мене питате,у мојој сте свесци. Целог живота, од момента кад сам научила слова ја нешто пискарам, записујем, бележим, скицирам... Ова, дакле, свеска, настала је из моје огромне љубави према писању и још веће жеље да своје речи делим са вама који читате. Све приче на блогу, приче су из мог живота. О људима са којима сам проводила време,сусретала се кроз живот, случајним пролазницима, члановима моје породице.. Сву своју љубав,емоцију, сво стрпљење овог света. Сваки делић мене пронаћићете овде. Ако пажљиво будете читали ,спознаћете ко сам и каква сам. По струци сам струковни васпитач, и мама једне блескасте девојчице која је још увек малена..али све ово пишем због ње. Да има чиме да се похвали једног дана :) А надам се да хоће. Уживајте у сваком написаном слову и реченици. С љубављу, Сања! :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create your website at WordPress.com
Započni
%d bloggers like this: