Vozovi (ne)prolaznosti

U kutiji sakrivenoj u dubinu mog ormara, stajao je godinama jedan roze voz. I to ne bilo kakav voz. Voz na baterije koji sam dobila kao baš baš mala.

Čuvam ga godinama.

Danas mu je mama ponovo udahnula život. Stavila je nove baterije i on je se začuo kao da je tek kupljen,a nije. Kupljen je pre skoro dvadeset i pet godina.

Sačekao je Unu.

Radi kao nov.

Lep i očuvan.

Ipak, malo me rastuži pogled na njega. Seti me na prugu koja vodi tamo.

Obožavala sam putovanja vozom. Posebno mesto pored prozora. Kako sam samo upijala brda i polja. Koliko sam puta brojala stabla i od oblaka pravila stvorenja iz mašte. Kad dosadi ustanem, prošetam po kupeu. Nešto gricnem.

“Kad stižemo , mama?”

-Još malo Sale.

“Kad stižemo? Koja je sledeća stanica? “

-Sledeća je Goleš.

“Jupiiii!!”

Goleš je značio da se iz voza vidi gomila kuća na bregu. Da se sa prozora vidi jedna bela kuća i ogromno dvorište. Da u tom dvorištu stoji ona koja sa belim platnom u rukama maše da bih je ja iz voza videla.

Igračka stara 25godina.

Jel se sećaš kako si vikala “Ade baba ode voz!”

Da. To ja njoj kao govorim da joj ode voz i da nece otici kuci, u Bosnu.

Sećam se i kad smo prvi put krenule same vozom iz Beograda za Priboj. Povela me sa sobom na raspust. Došla po mene u Beograd i povela me sa sobom.

A gde smo sad? Gde smo sad?

-Sad smo mišure u vozu. (Smeje se)

U baba, baš ti je neka fora.

Sećam se da se u voz nije moglo bez “ljeba i vode” jer “Voz more nedje stati da se pokvari pa da se bude gladan; daleko bilo” i stvarno nijednom nismo putovale bez prsute i hleba.

Sećam se svih putovanja vozom. Iz njeng dvorista videla su se okolna brda. Na jednom od njih stajao je veliki most kojim je prolazila pruga. Odatle sam mahala ja njoj sa prozora voza, a ona meni iz dvorišta.

Tu sam bila i srećna i tužna.

Tu idalje prolaze vozovi.

Ne idem vozom.

I nema ko da mi maše iz dvorišta.

Sad mogu železnicu i da ukinu. Meni je baš, baš svejedno.

❤️