Милан Ћуповић, мој , Миланов и Николин деда, отац моје маме и мог ујака, а животни сапутник моје бабе, саборац и брачни друг није крио да гаји извесне симпатије према рајском пићу од шљиве, у народу познатијем као ракија. Или како би то баба рекла, „Ракијчина“, „ракијештина“ или „ оно ђавоље пиће“ јер ракију на столу и у кући није волела ни да види, а камоли да примети да деда пије више него што може да поднесе.
Ракија је била неизоставан део сваке трпезе, да ли обичне свакодневне или неке славске , није важно. Увек је се служила и пили су је као воду. (то је баба причала немој после да буде Сања рекла ово и оно) Била је дакле, као што је и дан данас, омиљено пиће у нашој широј и ужој фамилији. Баба је у шали умела да каже да се наша фамилија само једном напила , после је само „дољевала“ у преводу, никада се није отрезнила, само је додавала.
У позадини се чује дедино „ Не знаш ти моје муке.“
И тако, једне године, дошао Аранђеловдан, новембар месец, цича зима.. А тамо код бабе и деде гости долазе од сабајле. Нема оног мангупирања „ Чекамо вас од 16:00“ . Нема. У цик зоре –читај од 07 ујутру можеш очекивати да неко дође.
Смотра је била чим отвориш очи. Облачиш ново ,чисто, умиваш се, переш зубе, зачешљаваш и стајеш у врсту пред бабу, да те осмотри и укаже ти на пропусте уколико их има.
Само чујеш повик испред куће „ Оооо, домаааћинеее!“ Домаћин озарен одговара „ Чујемо ,чуујемо!“ Отвара врата да пусти путника намерника, драгог му госта, улази, иде љубљење уз честитање славе, добро ми дош’о, боље те наш’о , одмах се наравно сипа ракија ,диже се чаша , и то све тако стојећи и са ногу, пред иконом, и поред свеће, и онда креће „ Газда,им’о вазда, вина ракије и људи ‘вакије, где ове године ту и догодине, славио још 105 па опет, од мене песма, од Бога здравље, жив био домаћине срећно ти славље.“ Хвала, жив био, држ’ не дај.. И све тако.
Да се вратимо причи, дошао Аранђеловдан, ракије се пила ,пила, у неком тренутку ђед прећер’о што би се рекло, и, у „по фрке“ оде да легне, не може да издржи. Ноге хоће, ал’ не могу. Глава би да падне.
Баба куд ће, шта ће, како ће сад сама са гостима, људи долазе, он главу не мож’ подићи, тамо- овамо.. Ето ти још гостију нових.
“ Добар дан“ вели, „ срећна слава домаћице“
-„ Хвала“ одговара баба .
– „ Ђе нам је то домаћин?’“
– Е, нешто му се слошило…одвезе га Хитна!
Одвезла га ракија на спрат у собу да спава. Која Хитна. Него то баба чупала ситуацију како је знала и умела. Шта ће.
А морам и то споменути, у годинама кад деде више није било(Милан, Никола и ја ,нисмо га упознали), значи много година и Аранђеловдана касније, у нашу кућу је долазио извесни Милоје. Кажем извесни јер га ви не знате, добро можда га неки познајете али неки сигурно не (мада сумњам да постоји иједан створ да га не зна из тог краја) Милоје је био увек сређен, очешљан и намирисан зет покојног ми деде. Муж његове рођене сестре Загорке ,а мамин и ујаков тетак. Због презимена Шушњевић звали су га Шуле. Никад гга нисам видела да тетура или шта слично,али волео је да крне по коју ракију. ( Крнути-сљуштити-цепнути-звекнути- ракију) И увек кад дође на славу, обавезно је држао здравице и говоре. И то је увек било пропраћено смехом и одушевљењем пристуних јер је он то све говорио из главе, и то траје, траје ,траје.. ми деца већ кљуцамо, дремнули би, али не и Милоје. Он наставља.
“ Ћуповићи, да сте живи и здрави. Да вас догодине буде још више. Оовоооолика (рукама показује увис) ‘шеница порасла..Где год били срећни били..“ и све тако, од Кулина бана и добријех дана..
Баба је здравицу слушала сваки пут. Први пут би се уредно захвалила уз „ Жив био „ или „ Хвала“ али кад види да то са здравицама узима маха и да је већ постало можда и напорно, увек би га прекидала онако како је она то једино умела.
Једне године за Аранђеловдан, пуна кућа људи. Родбина, пријатељи, кумови, деце гомила ,гужва општа и тотална.
Милоје седи за столом и креће своју ко зна коју по реду здравицу. И увек исто! Углавном. „ Ћуповићи, срећни били где год били, пратила вас срећа и здравље вам од Бога… ширили се и множили ко багремови..“ и све тако у недоглед. У неком моменту кад је здравица, осма по реду у трајању од петнаест минута узела маха , баба рече „ Добро је, Милоје! Поп је већ очито! Прекидај!“ Сви се гласно насмејаше. Баби додијало. Седе Милоје, ућута..
Сад кад дође, нико га не прекида и не зауставља, шта више, ујак га углавном чачне једним „ Живио тетак“ и одмах креће здравица. Бог ме убио ако је не бисмо умели у један глас са њим испричати.
Бабе нема. И чудно нам буде… Чудно и Милоју.. ал’ шта ћеш… Све је живот, репризу нема ,а ни паузу. Он тече непрекидно, а ми се трудимо да своје дане у њему испунимо најбоље што можемо.. Јер ће доћи време кад више ни нас неће бити.. а ко ће о нама причати, и да ли ће ико, то се не зна.. И нећемо ни сазнати. И зато, уздравље!
Šanina(O)Bloga 