O pramenu kose, zahvalnosti i sreći.

Shvatila sam. Ne cenimo život. Ne cenimo ono što imamo i uvek hoćemo još, više, još i još. Samo daj, daj mi, hoću još. Sve samo daj. A život teče i prolazi i na kraju kad dodje red da se svedu računi ne znaš ni gde ti je prošao, a shvatiš da si “prošao kaoNastavite čitati „O pramenu kose, zahvalnosti i sreći.“

Od nečeg se mora zjevnuti.

Već danima samo slušam o ljudima i o bolestima sa kojima se bore. Bitka za život koju neprestano neko vodi, negde. Ovakva ili onakva, galopirajuća, spora. Strašna. Mučenička borba. Užasno je i tužno kakve sve ljudske sudine postoje. Ne znam šta da mislim. Treba li da se plašimo smrti? Treba li da živimo svaki danNastavite čitati „Od nečeg se mora zjevnuti.“

Večna ljubav, ili večna tuga?

Ako je verovati sećanju, iz komada. Dečijem pamćenju i svemu onome što sam slušala pa sklapala u celinu…bilo je teško. Bila je udata za voljenog čoveka. Rodila troje dece. Tri sina. Živela sa njim na selu. Radila,spremala,brinula o porodici. U jednom momentu, iz svima nama nepoznatih razloga, a verovatno samo njoj poznatih- ili možda čakNastavite čitati „Večna ljubav, ili večna tuga?“

Otac je prisutan. Tata je tu. Budite tate, tate!

Neko je jednom rekao ” Najbolja stvar koju jedan čovek može da učini za svoju decu, to je da voli njihovu majku.” I ja se  slažem sa tim od prvog do poslednjeg slova. Istina je. Otac može da bude svako. Tata, ne. Tata je nešto drugo, Tata je priča pred spavanje, tata je drugarski kompromis,Nastavite čitati „Otac je prisutan. Tata je tu. Budite tate, tate!“

Create your website at WordPress.com
Započni