Kad jednog dana..

Kad jednog dana na to dodje red, naučiću te da kažeš “Hvala” i “Izvinite”. Te dve reči spasile su me mnogo puta.
Kad jednog dana na to dodje red, naučiću te da kažeš “Ljubav”. Da budeš ljubav i seješ ljubav. Jer poznato je, da kako seješ tako ćeš i da žanješ.
Kad jednog dana na to dodje red, vodiću te u sve biblioteke i pozorišta, da svoju slatku i lepu glavicu načiniš svestranom i pametnom.
Kad jednog dana na to dodje red, ješćemo sladoled u pauzu između dva kruga rolerijade na keju pored Dunava.
Reći ćeš mi kako u tvojoj grupi u vrtiću postoji jedna drugačija devojčica sa kojom ti posebno voliš da slažeš kocke i igraš se lutkama. A ja ću ti reći kako je sasvim uredu razlikovati se, i da svi imaju podjednaka prava na život. I da ćemo je idućeg puta povesti sa nama na sladoled.
Kad jednog dana na to dodje red, plakaću jer si iz vrtića donela svoj prvi osmomartovski crtež na kome sam ja.
Kad jednog dana na to dodje red…ići ćemo u Ulicu otvorenog srca i nositi crvene noseve u znak podrške.
Pevaću ti pesme i pričati priče. Učiću te slova,brojeve, oblike i boje.
Naučiću te da nikad ne osuđuješ, da budeš svoja, samouverena i empatična.
Kad jednog dana na to dodje red, reći ću tati da te podigne da na vrh jelke staviš zvezdu.
Da gledaš u zvezde, i pronadješ svoju.
Da veruješ u magiju i da je sama stvaraš.
Kad jednog dana na to dodje red..poljubiću te i poći sa tobom za ruku u tvoj prvi školski dan.
Kad jednog dana na to dodje red.
A svaki dan je za nešto stvoren.
A svi su moji dani stvoreni za tebe.
Da ih sa tobom delim; da se zajedno smejemo, radujemo,grlimo i volimo.
Kad jednog dana.. Ovaj, jednog dana, znam zasigurno. Biću ponosna na tebe.
A doći će takav dan. Vrlo brzo. ❤️

O nedostajanju.

Nedostaje mi. Moja terasa, moja ulica, moj grad. Nedostaje mi moj park u kom sam odrasla da u njemu sedim sa Unom. Nedostaju mi male redom načičkane prodavnice i lokali od kraja do kraja ulice. Nedostaje mi da gledam u nebo sa svog prozora. Da čitam knjigu u svojoj sobi. Da prelistavam knjige i sveske u kojima mi je sve potrebno za vrtić. Nedostaje mi Ameli i bljutava limunada, lampice koje vise po drveću, vatromet na nebu iznad Kosančićevog venca. Nedostaje mi bašta Grin Mila, konobar koji mi prospe pola kafe pa mi se osmehom izvinjava, i kaže “Malo sam prosuo.” Čuj, malo. Nedostaje mi moja omiljena knjižara u kojoj rado popijem kafu ili čaj, nedostaje mi muzika koja se prolomi stanom dok se spremam za posao. Nedostaje mi da se čekam “kod Konja” da šetam na stazicama, jedem kokice i grejem klupu. Nedostaju mi mamine muškatle na terasi, i miris očevog losiona za brijanje. Nedostaje mi moja “klupa razmišljalica “ na Kališu. Crkva Ružica pred kojom zanemim, pogled na ušće, šetnjs pored Dunava na 25maju..miris Tašmajdana uveče, Mirijeva rano ujutru kad čekam bus i žurim na praksu na Institut. Nedostaje mi da rezgledam knjige i kupujem ih od uličnih prodavaca,stare, mirišljave. Sve mi nedostaje. A ja protiv svega mogu, osim protiv nedostajanja. Tu ne mogu baš ništa.

Isto tako, nedostaju mi neki ljudi koji nikad više neće biti pored mene- a trebaju mi. Nedostaju mi naši razgovori, zajedničko vreme. Nedostaje mi bela kafa ujutru rano,na Arandjelovdan. Nedostaje mi šum lišća pod cipelama, tamo daleko. Nedostaje mi poziv za rodjendan, zagrljaj. Nedostaje mi. A kako znam? Tako što me kosti bole, kao u najvećem gripu. A ja protiv svega mogu, osim protiv nedostajanja. Tu ne mogu baš ništa.

Mislim , ali na sebe.

Mislila sam, kad jednog dana neki ljudi odu od mene- biće teško. Boleće do srži. Mislila sam, kad jednog dana odem od nekih ljudi biće teško, boleće do kostiju. Mislila sam, posle nekih ljudi i njihovih postupaka nikada više neću uspeti od srca da se nasmejem. Sve će utihnuti u meni. Mislila sam; sve će stati jednom zbog nekih krupnih reči u pogrešno vreme izgovorenih. Mislila sam; trajaće nešto večno zbog pravih reči u pravo vreme izgovorenih. Mislila sam da neke ljude poznajem, da znam kako dišu i kad uzdišu zbog čega uzdišu. Verovala sam da ljudi mogu da se promene, zbog ljubavi drugih ljudi. Verovala sam da moraš svima u životu da se dopadneš, i svi da te vole. Verovala sam, njima. Podjednako njemu i njoj, ma ko da su mi oni bili. Uvek verujem. Čak i kad na kraju tresnem glavom o zid. Mislila sam, biće zauvek neki trenuci, ljudi i svanuća. Ispostavilo se da je bilo teško i kad sam odlazila i kad su odlazili od mene, ali nije bolelo večno, već onoliko koliko sam mu ja dopustila da boli. Da se smejem uspela sam; još kako. Zarazno, detinje. Zbog krupnih reči u pogrešnom trenutku sam plakala. Ali sam se uzdigla i krenula dalje. Zbog onih pravih u pravo vreme, duže sam patila- vreme jeste bilo pravo, ali reči su bile lažne. Te za koje sam mislila da ih poznajem,ispostavilo se da se nikad nismo susreli. A kamoli bili bliski. Više ne verujem da moraju svi da te vole i da svima moraš da se dopadneš. Ne moram i ne želim, niti da se dopadnem niti da me vole. Ko treba taj me voli. Već. Ljudi, trenuci i svanuća nisu bili zauvek, ali su ostali da ih pamtim/lepe i nePokvarene. To se jedino računa. Kad si pred sobom čist, i kad sam za sebe znaš da si uradio sve što je bilo do tebe i u tvojoj moći. Ne možeš da nateraš ljude da te vole, poštuju i cene. Ne možeš da ih učiš nečemu što je trebalo da savladaju još kao deca. Srca im ne možeš napuniti ljubavlju ako negde postoji propust. Duše im ne možeš omekšati ako krov prokišnjava. Nema ljubavi, poštovanja, prijateljstva- na silu. Na silu dolazi samo distanca i najduže se zadržava. A kad se jednom stvori, i naseli , ništa je ne otera. Zato mislim o sebi, verujem sebi, dopadam se sebi, i volim sebe. Poštujem ,opet sebe. Prvo i uvek sebe. A ostale po zasluzi.

Mislila sam.

Ostati. Ili stati, ili…šta god.

Ostati. Graditi, stvarati, zidati svoje, krenuti od temelja do krova. Razumeti, prastati. Razgovarati.

Ili otići. Srušiti sve, pustiti da se raspadne, spakovati sve svoje u dva kofera, ostati bez temelja i bez krova. Nemati ni naznake da ce ikada postojati zavese, tepisi i slike po zidovima.

Ostati, i biti oslonac,Podrška. Zgaziti neke svoje stavove za rad mira. Voleti, ljubiti i praštati. Prećutati ponekad. Grliti uvek bez obzira na sve.

Otići bez pozdrava, drati se iz sveg glasa, plakati i kupati se u suzama. Odustati od svega, dići ruke, nikad ne oprostiti i zaboraviti. Zauvek pamititi.

Ostati. Graditi porodicu, stajati uspravno. Biti jedro. Vetar u leđa. Rame za plakanje.

Ili otići. I biti sidro, vući na dno. Živeti bez osmeha i bez vetra. Uvek na istom delu mora, bez šanse za boljitak.

Ostati. Ili otići. Ljubiti ili psovati. Spakovati kofer ili ga zauvek odložiti osim za nasmejana putovanja sa porodicom. Srušiti sve do temelja, ili pustiti da kroz dimnjak izadje dim u znak topline u kući, oko srca, i u šporetu. Praštati ili zvocati. Biti ili ne biti. Sebi dozvoliti ili prećutati.

I ako izabereš da ostaneš i gradiš, hoće li ti neko reći hvala za najlepše uspomene kolega graditelju. A ako odeš? Da li ćeš se jednog dana tužan i sam probuditi i kajati se što svojim zavesama i slikama nisi dao šansu da od hladnih zidova stvore dom. Šta ćeš izabrati? I hoćeš li zažaliti? Hoće li ti nedostajati to od čega si pobegao, ili to od čega si odustao i ostao tu. Na gradilištu.

Ostati.

Ili stati.

A ti?

Šta bi ti?

Ostao, ili otišao?

I? Da li bi se pokajao?

Priznaj sebi, meni ne moraš. Ja za svoje izbore znam.

Čizme iza vrata i ćebe na pruge.

Proleće ‘99 sa ove vremenske distance danas, javlja mi se u slikama.

Dok pijem kafu, dok čutam neku lepu knjigu.. i kad god udjem u autobus.

U proleće ‘99 , kada je bombardovanje počelo, jedna devojčica krenula je sa mamom u šetnju do grada. Sirene su je zatekle u autobusu, u ulici 29.Novembra.. ljudi su bili prepadnuti, odjednom je nastala ogromna buka, totalna pometnja. Zavladala je panika medju putnicima.

Mama je rekla :”Ne boj se. Biće sve uredu. “

Tada je počelo. Svakog sledećeg dana, sećam se, kada bi se na tv-u pojavio aviončić, jedna devojčica bi trčala na vrata stana do svog, i u trku govorila “Baba Danice! Baba Danice! Aviončić!” A zatim se trkom vraćala po par svojih igračaka i odlazila sa majkom u sklonište. I sa baba Danicom, naravno.

Sećam se, tatinih crnih čizama iza vrata od kupatila- vratio se.

Sećam se mame koja pakuje hranu u crnu tatinu putnu torbu. -Ponovo odlazi.

Sećam se male devojčice čiji tata po ko zna koji put, čini mi se hiljaditi, odlazi negde , sprema se da krene, obučen u uniformu, a devojčica uporno ulazi u torbu i govori “Tata povedi i mene.” “Tata, gde ideš?”

Gde je odlazio saznala sam godinama kasnije. Uh.

Sećam se zvuka od kog su se ledile kosti.

Sećam se plača u skloništu, žičanih neudobnih kreveta, mirisa vlage, buđi, ustajalog vazduha. Maminih kafa u plastičnim čašama sa komšinicama. Maminih molitvi , izgovaranih naglas da se tata vrati živ. “ Samo da se vrati živ i zdrav.”

Sećam se zujanja u ušima, suza, smeha, igračaka. Ćebeta na pruge.

Sećam se, gasila sam strah neumornim ponavljanjem neke pesmice o vrapcu koju me je naučila komšinica- baba Danica. Tata je odlazio negde i vraćao se, umoran, duge kose i guste brade. A onda bi se sređivao i kroz dan /dva/pet odlazio ponovo.

Odavde posmatrano, i ovoliko godina kasnije- strašno je šta smo kao deca preživeli.

Godinama kasnije, kada su mi godine donele saznanje i kada mi je doprlo do svesti da sam mogla da ostanem bez oca, noćima sam imala košmare. Mama uplakana, ja uplakana- nas dve same.

Na svu sreću tata je se vratio, živ i zdrav, i ne smem da zamislim kako je onoj deci koja su u tim zlim godinama bez njega ostala.

Ipak, najupečatljivija slika i sećanje iz tog perioda je sam kraj bombardovanja.

Sva deca stoje na ulici ispred zgrade, čekaju očeve. Vreme prolazi, stožu automobili, izlaze tate… sve tate osim jednog- mog.

Čekamo, mama i ja. Nema ga. Kako ga nema? Gde je moj tata? Zar je ostao tamo negde? Zar me je ostavio? Mama drži malu četvorogodišnju mene za ruku. “Gde je tata?”

“Doći će Sanja, budi strpljiva.”

Plakala sam, sećam se. Lila sam krokodilske suze. Jedan tuđi tata dao mi je neki mali euroblok.

Da me uteši. Bacila sam ga. Nisam htela slatkiše, niti tuđeg tatu! Htela sam svog tatu!

I posle sati i sati čekanja, pojavio se. Od tada se više nismo razdvajali. Bar ne toliko dugo. I kad bi negde odlazio, govorili su mi gde.

Bila je grozna ta ‘99 .. i niko nikada ničim nece uspeti da nam nadoknadi te godine detinjstva koje smo proziveli u strahu. Tek sad znam da je sve to sto sam osecala ustvari bio strah. Ogroman, veliki strah, koji da je boja- bio bi crna.

Autobusom se vozim samo kad bas moram, a kroz ulicu 29og Novembra sam prolazila posle godinama, godinama. Prolazim idalje. I svaki put kad se u njoj nadjem, nadjem i onu jednu terasu na kojoj nema cveca. A bilo je tu kad su se sirene začule.

I iz nekog razloga, ta terasa je previše tužna danas.

Ko će ga znati…

Create your website with WordPress.com
Započni