Šanina(O)Bloga

Shvatila sam. Ne cenimo život. Ne cenimo ono što imamo i uvek hoćemo još, više, još i još. Samo daj, daj mi, hoću još. Sve samo daj. A život teče i prolazi i na kraju kad dodje red da se svedu računi ne znaš ni gde ti je prošao, a shvatiš da si “prošao kao kroz samoposlugu” jer “za šta god si se uhvatio- to si i platio.” Jurimo skupe destinacije, markiranu garderobu, letovanja i zimovanja po dva pita, najnovije telefone i pare. Samo daj još para, još i još. Daj da se igramo. A tamo negde neko nema ni krišku ‘leba . A kamoli ono što se kaže “ leba i s leba” .. na teži način, da ne kažem ružniji- shvatila sam. Srećna sam. O još kako jesam! Bog je uz mene bio i biće. Imam krov nad glavom. Ne prokišnjava, i ne duva. Imam žive roditelje i zdrave, deku koji gazi osamdeset i neku i ne da se godinama. Imam porodicu, i svi smo zdravi, i svi smo dobro. Imala sam i neke gubitke, ali sam naučila da sa njima živim. Iako ih nikad neću nadoknaditi. ( Tek da znate luksuz je što dozvoljavate sebi da vam nedostaje neko ko je živ)

Srećna sam. Imam šta da pojedem, gde da spavam i koga da poljubim. Ima ko da me pokrije noću i da mi skuva čaj kad ujutru ustanem. Imam ko da me zove mama i da mi se nasmeje. I to je moje najveće blago i uspeh. Na Maldive nisam išla, i ko kaže, sve i da jesam da bih tamo bila srećnija? Sudbina me umesto na školovanje u centar grada poslala u Šabac. Tamo mi dodelila neke divne ljude. Diploma je manje važna. Nju sam dobila pa sam dobila..Ne znači da smo bolji ljudi ako smo potkovani diplomom. Pogotovo u vremenu u kom se ista sve češće kupuje. Sudbina je čula kako je moja mama dok sam bila mladja govorila, dok je umorna peglala plave košulje “Nemoj nikad Nano da se udaš za policajca” i baš mi policajca dodelila. Znate li koliko ga volim???? Neopisivo. Uniforma im se doduše ne pegla (ili on bar tako kaže, uglavnom ne ide izgužvan) ali je ljubav ogromna. Sudbina i ljubav su me iz mog grada odvele u drugi, pa je sad i on moj.. I eto. Nije Menhetn al je Mladenovac i isto je na M a lepše. Na Menhetnu nema mog Aleksandra, nema velikog dvorišta u kom u kasne letnje večeri, sednem na ljuljašku i ispod loze slušam cvrčke. Nema Bendžija da laje i najvljuje goste, i tamo preko me sunce ne bi grlilo kao što me grli ovde. I tamo ne bih imala Unu. Ovu što me drži za pramen kose dok ja ovo pišem, u krevetu, i spava tako pored mene. Sinoć je bila budna do 04h ujutru..promenila sam taktiku. Samo joj je trebala mama. Ne vojna disciplina i taktika. Samo mama i zagrljaj. Mamin miris i pramen kose. Kao i meni miris moje mame kad sam bila mala. Sve isto samo druga postavka. Mladji glumci a fabula ista.

A ja sam njena mama. Ja koja sam leta provodila na moru i u Bosni, po beogradskim knjizarama i kaficima sa lampicama u basti. Ja koja nisam videla dalje od Belgije i to zahvaljujući folkloru. Ja koja sam imala šest kečeva u rubrici za matematiku..pa evo me živim. Srećna sam. Od kompleksa ne bolujem i nije mi novogodišnja želja da me muž odvede na Sejšele za godišnjicu. Želja mi je da mi za 50 godina kaže “Opet bih te birao.” I da mi moja deca jednog dana kažu “Ponosni smo što si naša majka.”

Shvatila sam. Nismo fer prema životu..a upropastimo ga za trenutak. Naučila sam da uživam u sitnicama i da idem ulicom sa osmehom. Pa nek misle i da sam luda. Srećna sam.

Neke ljude nažalost ne mogu da vratim. Izgubila sam ih, nije bilo do mene. Bilo je do Boga. Ali Bog i kad ruši on zida. Bar tako kažu. I sa tom mišlju u glavi svako veče legnem u krevet.

Moram biti zahvalna. Neko samo mašta o svemu ovome što ja imam. Jasno mi je to. A poznato je da “dom nisu tapete ni tepisi lepi” nego “dom je kad za tebe neko brine- strepi”… i sa tim u vezi samo još nešto….

Osvrnite se. Zagrlite. Oprostite. Poljubite i volite. Zahvalite se. Za sve śto imate. Neko nema ni polovinu…i to je ovozemaljska nepravda… ali ipak se desi.

Porodicu na prvo mesto. Ljubav u srce, na lice osmeh i ruku na grudi.. i samo recite- Hvala ti Bože na tvom daru. I na svakom novom danu u kom se probudim – sa ove strane..

Jednog dana, napisaću knjigu. Hoću, sigurno.
Biće to knjiga mene. Mojih osećanja i sećanja. Možda sam već na dobrom putu, a to i ne znam. “ Da je potpišeš sa Mitić “ rekao bi tata.
A posveta? A ime? Kako da je nazovem?
Da je nazovem “ Ja“ , ili “ Moje ništa i jedino moje“ … Ne znam.
Kome da je posvetim? Šta da napišem? Videću. Posvetu ću na kraju.
Jednog dana,napisaću knjigu.
Sve ću svoje strahove i radosti u nju da stavim. Sve svoje ljubavi, klinačke, dečije, simpatije i razočarenja. Sve svoje uspomene. Svoje misli, sreće i tuge.
Momente blještave sreće i trenutke duboke tuge koja me je jednom pogodila kao grom iz vedra neba, jer ,ma koliko nešto očekivao, ne umeš da budeš spreman. Ne na smrt bližnjih.
U toj knjizi biću cela ja. Sa svim svojim manama i vrlinama. Otresita, pitoma u rukama onog ko sa mnom ume, ponekad ljubomorna, razočarana i vesela. Sva moja stanja i sve ono što sam ja biće u toj knjizi.
Tu ću vam ispričati kako su me jurili sa šerpicom oko kuće, kako sam plakala u vrtiću nad tanjirom spanaća, i kako decu u vrtiću ,danas, ne teram da jedu boraniju i spanać ,razume se.. Šta znam, bilo bi nepravedno.
Pisaću vam kako sam godinama mislila da mi je zubarka zviznula šamar u Domu Zdravlja na Zvezdari..a nije. Znam da se smeješ sada mama.
Ali pomoglo je. Moj sav strah od zubara je tad nestao. Idući put išla sam sama kod školskog zubara i pustila da mi srede čak dva zuba. Hrabrica čista!
Kako me je tata ubeđivao da idem u Kamenicu i da nastavim tamo gde će on stati.
E pa tata, ne možemo svi biti policajci! I onako vas ima previše.
Kako je pretio kako će tamo nekom njemu skrckati koske, ali ipak nije.. pa se posle pokajao i rekao “ Eto vidiš da je bolje bilo da smo ga istukli ko vola.“
Ono kad me jednom uhvatio da plačem pa mi zapretio da me “ on nije rodio da me gleda kako plačem“ ..i tako to.
Sve one izlečene temperature i viruse, maminom rukom. Sve njene i moje osmehe i trenutke.
I onaj moj omiljeni “ Sale ja sm s malo napila“ tim rečima, poruka u pola noći, u noći kad se Una rodila. Moja Una.
Napisaću i da sam plakala kad su mi je prineli licu, kad se rodila, i da mi je dr rekao pa što plačeš vidi kako je lepa.. Pa zato što sam plačipip doktore,eto zašto!

U toj knjizi pisaće i to kako sam na jednom maslinasto zelenom Uvcu prvi put skakala sa stene u vodu dok me je dole čekao otac, i kako sam ga posle maltretirala danima i godinama da uvek odatle skačem. Da se zabeleži da sam baš tu naučila i da plivam.
Kad sam skočila bez mišića, aplaudirao mi je. “ To majstore!“ pisaće u knjizi.
Pisaće i to kako sam pevala pod šatorom one godine kad se moj rođeni ujak verio, i moju najbolju ujnu ikada poveo sa svatovima našoj kući. Na mikrofon sam pevala, ej! Zvezda je rođena ,a vi kako ‘oćete.
Reći ću vam u toj knjizi, kako sam sina tog istog ujaka, kad se rodio štipkala za obraze kad niko ne vidi jer sam devet godina bila glavna i sad je on došao da mi pomrsi konce. Nikolu nisam maltretirala..njega smo ponekad, ruku na srce, Milan i ja šikanirali u godinama koje su dolazile. Šta da se radi, najmlađi je bio.
U toj knjizi stajaće i epizoda “ Nikola i matiš“. Epizoda u kojoj on ima polomljenu ruku, a ja poznati stručnjak za matiš sedim i radim njegov domaći… sa naređenjem da on računa /tek je pošao u školu tada/ i on koji odlazi u sobu “ da nešto uzme“ a iz sobe viče “ Koja si ono dva broja rekla???“ Mangup, mene naš’o da farba.
Uh. Sve ću u tu knjigu staviti.
I svoje neumorno prepričavanje predstave “ Prva bračna noć“ sa Mimom Karadzićem u glavnoj ulozi, koju sam znala od početka do kraja u slovo i uvek sam se oduševljeno kikotala. A i mama i tata su.
I ono kad nikako nisam kapirala kako nastaje kanjon pa je moj tata provodio sate u objašnjavanju, uglavnom na potezu Kanjon Morače-Petrovac. I unazad,isto tako.
I onomad, kad je u Stamenkoviću nestala struja čim sam otvorila usta da zapevam na otvaranju godišnjeg koncerta. Mama plače od sreće, tata se smeje od neverice, a ja se tresem od treme.
I epizodu u kojoj sam bosa pretrčavala bulevar kod hotela Metropol jer velika matura i glupe štikle. Opuštene lokne i razmazana šminka jer.. neće da pleše neki on. Mislim, hteo on, al gazili ga ispod stola, šta ti ja znam. .
Haljina koja leprša, bose noge i prazan bulevar. Četiri sata izjutra. Komplet ekipa otišla dalje a Pepeljuga u kočije i kući, u krevet.
I neke plesove i pesme ću u nju staviti.
Neke lepe reči napisane i izgovorene, meni upućene.
I neke koje su me ujedale da mi napakoste.
Sve će to biti tu, jer je lekcija i sećanje.
Biće to knjiga puna svega. Puna mene.
I svih super ljudi sa kojima sam u životu imala posla.
Jao! U prvom razredu sam imala simpatiju Uroša. Posle kad smo skontali da nismo kompatibilni kao par, postali smo najbolji drugari, i tukli smo se lenjirima onako kako to prvaci umeju. Uroš se oženio, tek da znate! I odselio u Ameriku, obećanje da ćemo ići jednom zajedno nije ispunio,ali to mu ne zameram…bio je u ljubavnom bunilu. Nema veze Urke, platio si onu sliku na kojoj se držimo za ruke. Kul smo.
Šalim se, care. Svi te pozdravljamo odavde do Amerike ,i neka je sa srećom!
O ovim simpatijama iz starijih godina neću da bišem baš u inat. Previše bi im to bilo medijskog prostora, a nije da su zaslužili. A i muž mi je u interventnoj, a oni su svi potajno ludaci, mani šalu.
Šalim se mužu ,vi ste svi divni jedni stvorovi, plemenitog kova. Vitezovi takoreći. 😀
Napisaću i kako sam sa doktorom Peđom Jakovljevićem u Mišoviću, na carskom rezu pričala viceve i kikotala se kao da smo na moru a ne u operacionoj sali. Opominjao me da prestanem jer me neće ušiti u suprotnom. Ludilo.
Korice ne mora da ima neke posebne ta knjiga.
Može da bude i spirala ona, kao kad smo bili studentarija..
Znate šta još? Pisaću o neuspelim pokušajima foliranja mame kako me „boli“ nešto, a bolela me fizika. Pa sam iz toga izvukla i kečinu i batine. I bežanje sa Cvetkove pijace ću da zabeležim. Zbrisala sam između tezgi, a manja sam bila nego tezga. Mama je se odsekla. Izvini mama.
Biće to dobra knjiga, jednog dana. Hoće.
U toj knjizi stajaće i da sam u par navrata na letnjem rasputu umela da zbrišem kad baba zaspi, jer nije davala da se kasno izlazi,a kad poludeli tinejdzeri izlaze nego kasno uveče?
Eto, to si možda i znala ali si se pravila da ne znaš. Ako jesi a ćutala si ,hvala, ako nisi, izvini. Dečije ludosti.
Ne znam kako ću je i kada napisati, koliko će mi vremena trebati i koliko će priča biti.. ali znam da ću tada reći sebi “ Uspela si.“ Makar je niko nikada ne pročitao, ja ću znati da sam uspela ono što sam jednom odavno u školskoj klupi obećala jednoj Sanji sa loknama i knjigama oko sebe. Rekla sam joj tada ,napisaćeš knjigu, zbog sebe i za sebe. Ne mora niko nikada u ruke da je uzme, samo je ti imaj, ali je imaj. Kad ostariš da imaš čemu da se nasmeješ,i šta da pričaš unucima.
Da se smeju dok budu čitali kako je Sanja upoznala Aleksandra, i on joj sutradan ujutru poslao poruku u kojoj piše da će je oženiti, a ona rekla samoj sebi “ Dokle će više sve retardirani da se pale na tebe?“ a onda se posle godinu i jače udala. Ne bilo vam smejati se. Ko se zadnji smeje, taj se uda.
Jednog dana, neko moj će prelistavati tu knjigu i tamo će moći da vidi i nađe sve ono što sam ja. Da dopre u dubinu moje duše i mog bića, da me još bolje upozna i možda u nekim delovima pronađe sebe.
Jednog dana,napisaću knjigu. Hoću sigurno.
I tad će biti ispunjeno ono odavno obećano.
Nazvaću je „Osećanja i sećanja“ i uvek ću joj se vraćati, kad zagubim sebe, ili krenem kuda ne treba, da me vrati pravoj meni.
Onoj što se od sreće smeje i od tuge plače.
Onoj koja se veseli i peva,voli, svađa se, i prašta.
Onoj koja voli do kraja i bezuslovno.
Onoj što je jedina išla na dopunsku iz mate i sad posle svega sanja profesorku ponekad kad ima loš dan.
Jednoj što se iz besa ofarbala u crveno i ošišala na paž.
Sanji.
Meni.
Jednoj i pravoj.
Jednog dana napisaću knjigu. Hoću sigurno.

Već danima samo slušam o ljudima i o bolestima sa kojima se bore. Bitka za život koju neprestano neko vodi, negde. Ovakva ili onakva, galopirajuća, spora. Strašna. Mučenička borba. Užasno je i tužno kakve sve ljudske sudine postoje. Ne znam šta da mislim. Treba li da se plašimo smrti? Treba li da živimo svaki dan kao da sutra ne postoji, jer postoji mogućnost da se jednog jutra jednostavno ne probudimo.

Legneš, ujutru te nema. Sve te čeka, doručak,kafa,novine. A tebe nema. Ti u snu otišao. Bez bola, rana, bez muke. Samo zaspao.

U selu moje majke postojao je jedan čovek, Ilija. Komšije, a i mi deca znali smo ga kao Mrgu. Kad sam bila mala,iskrena da budem, malo sam ga se plašila. Uvek je nekako bio dalek. Ono što mi je uvek bila prva dominantna slika kad neko kaže “Mrga” bio je on koji se na svom motokultivatoru vozi sa jednom nogom na volanu. Zbog tog takvog nadimka mislila sam da je verovatno neki namćor čovek. Posle sam, sa godinama shvatila da je,osim što nije namćor, deda Ilija bio jedan divan čovek. Saborac moje babe No1. Obzirom da je živela sama godinama od dedine smrti, Rada i Ilija su joj uskakali u pomoć za sve teže poslove. Naročito on. E, taj čovek,poznat po svojoj rečenici “Proćeraj ga kroz Beograd majčin sine” kad ga iznerviraju vozači,jedne večeri je legao u krevet,a ujutru se nije probudio. Neko bi rekao,najlepša smrt. Šta uopšte ima lepo u smrti? I zar može tako da se kaže???

Jedne godine, čekala sam sa bakom na pulmologiji u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Neki podmukli kaśalj danima ju je mučio. Bolelo je u grudima od pomisli na njega, a kamoli kad se zakašlje. Imala je upalu pluća. Nije kukala. Samo je rekla “Jebem ti cigare!” Ona koja je propušila kad se moja majka rodila, i koja je za života ispušila bar dva stana na Terazijama, rekla je da ostavlja cigare. “E ako me iko više vidi da sam ovo govno turila u usta, e ja crkla!” Upalu pluća je priznavala za bolest iz razloga što je bolest bolela. I nije pušila, jedno vreme. Prvi put kad je osetila da joj je lakše , počela je ponovo. Kad joj se spomene izjava koju je pred svedocima dala govorila bi nam “Mrš! Je*o vas ko vas dao!” Kažem, upala pluća je u svom tefteru vodila pod bolest. Godinama kasnije, kada je na njenim plućima osvanula tumorska masa…i kad joj je život bio na ivici, bol nije osećala i na sva naša moljakanja da prestane da puši jer je djavo odneo šalu govorila je “Ajde, pa od nečeg se mora zjevnuti!” Pa mora, baba. Govorila sam ja. Mora ali to se ne desi kad tebi dune, nego kad se njemu ‘oće. U danima koji su dolazili hrabrile smo jedna drugu. Ona mene da to, taj kancer, to nije ništa, i da ona mora kući u Bosnu jer je u vrtu na Obalama čeka puno luka koji mora da se okopa. Nije je bolelo. I nije bolest. Prestala je da puši, barem smo mi tako mislili, a onda smo je zaticali kod kuće kako preko ograde trese pikavce.

“Baba, udji pa puši ne foliraj me! Hoćeš da se strmekneš sa četvrtog sprata ,odatle ,preko te ograde?!”

Naravno, ona ne puši a ja nisam dobro videla. Ni ja, ni tata. Niko. Svi smo preko noći oćoravili pa nam se dim pričinjava!”To vam je sve što buljite u te telefone!” Bilo kako bilo, rak nije priznavala. Borila se do samog kraja. Vodjena parolom da se od nečega umreti mora, pokazivala je da se sa smrću saživela još sa dedinom pogibijom i da je se ne plaši. Doktorima koji su joj savetovali da ostavi cigare jer je na doplerima sve bivalo zapušeno, a na plućima je u nekom momentu bivalo i 80% tumorske mase, govorila je da ne jedu što se ne jede i “Mnogo mi oni znaju.” U jednom momentu prestali smo da joj branimo a ona je prestala da se krije. Kako je bolest napredovala, a napredovala je čini mi se brzinom kakve nema ni na filmu, sve je manje palila. Jedva jedan, dva dima. Ali idalje nije odustajala. “Ajde šta si legla tu ko neka baba!” Zezala sam je. “Još ćemo ti i ja kola odigrati, ihaj!” Govorila sam. “E moj mišure..” govorila je , a ja sam znala šta to znači. Sve je postalo čekanje. Pričala mi je neke priče iz mladosti, mene propitivala o poslu, zvala u selo sve redom da vidi da li joj paze dobro na kuću, jer kad se vrati a nešto ne bude štimalo neće se glave nanosati. I sve tako. Danima, mesecima. Godinu dana, i jače. A onda je bolest koja ne boli, nju hrabru i borbenu povela tamo gde kažu da je lepše. Smrti se nije bojala, i nije se mučila. U nekim molitvama koje samo Bog i ja znamo koliko ih je bilo, molila sam ga da ako je već uzima da je onda ne muči. Nije je mučio. Tog dana sam doletela sa posla a ona je ležala u krevetu. Oči su joj bile polu otvorene. Uzela sam je za ruku, i pričala joj. Rekla sam “Kakva si to? Pa nema tebi ništa bez malja!” Nije se ni nasmejala na rečenicu na koju se uvek grohotom smejala i govorila mi “Marš, džukelo.” Nije reagovala. Od bolesti koja njoj nije ništa. Svi smo znali , i svi smo ćutali i gutali suze. “Boli li te nešto?” Nikakav odgovor. Tog dana nije jela, a gospodin doktor iz Hitne pomoći je uz mnoštvo drugih gluposti rekao i to sa “Ona super izgleda!” Doktore, da je mogla rekla bi ti, da Bog da i ti tako super izgledao, ali evo, ja ti kažem. Pošto ti je bol postala rutina, pa soliš rane nama kojima nije. Nebitno.

Ako smo već do ovde došli sa pričom, onda da vam kažem još nešto. Istina je. Od nečega se mora zevnuti. Sve se zna, ali se ne zna kad će ko zevnuti. I od čega. Tog dana, najveći borac kog sam srela u životu, ona, umrla je tu, pored mene. Takoreći “na rukama” a ja sam mislila izvuci ce se.

Istina je. Od neceg se mora, ali ne dajte da vas iznenadi. Grlite,volite, ljubite. Razgovarajte. Ne zapostavljajte.

Nikada ne znate kada je poslednji put. A onda nikad ne prebolite to što niste znali.

Ako je verovati sećanju, iz komada. Dečijem pamćenju i svemu onome što sam slušala pa sklapala u celinu…bilo je teško. Bila je udata za voljenog čoveka. Rodila troje dece. Tri sina. Živela sa njim na selu. Radila,spremala,brinula o porodici. U jednom momentu, iz svima nama nepoznatih razloga, a verovatno samo njoj poznatih- ili možda čak ni njoj, otišao je. ON. Njen. Ostavio je da se sama stara o sinovima. O ustima koje je valjalo nahraniti, dečacima koje je valjalo podići, odgajiti, obući,izvesti na put, najbolje moguće. On se nije javljao više. Od tada ne. Nikada.Otišao je i tamo negde sebi pronašao nov život. Sinovi su mu rasli, polazili u škole, osnovne i srednje, imali boginje,zauške verovatno,prehlade i temperature. Trčali kroz život, saplitali se, padali- ustajali. Nije ga bilo.Sami ,uz majku, putem kojim je teško ići, učili su se životu.Polazili na fakuktete, završavali ih. Nije se pojavio. Postajali vidjeni ljudi, ženili se-nije došao. Dobijali svoju decu…sumnjam i da je znao da postoje. Unuci su rasli, stasavali, školovali se, ženili i udavali..dobijali svoju decu. Nikad nije došao. Nijednog trenutka.

Ona je se u nekom momentu preudala za drugog čoveka. Ne nam kad ni kako. Znam da je se nakin smrti tog čoveka vratila sinovima.Nikad je nisam osudjivala.Pamtim je sa maramom na glavi i u dugoj suknji sa lepim vezom na dnu. Prsluk sa nekoliko džepova, i papuče na nogama. Kada smo se poslednji put srele, mog oca je pitala “Kude vi je onoj maleno čupe?” To sam bila ja. Stajala sam tu, a ona je mislila da sam još uvek mala devojčica. Išla sam tada u srednju školu.

ON je idalje negde tamo. Ostao je sam. Od svega je pobegao, osim od sebe. Sa sobom još živi. I nikada nećemo saznati, a pokušali smo da ga nadjemo, i našli smo ga, ali nije želeo da dodje…nikada nećemo saznati šta oseća. Taj čovek. I kako živi sam sa sobom. Da li ga plaše nemiri? Ima li ih uopšte. Da li ikad poželi da vidi svoju decu, unuke, brata i sestru, praunuke.. Znam da je moj deda plakao kao dete kad su se prvi put čuli posle skoro dvadeset godina. Znam da mu rodjeni brat glas nije poznao. Znam da je ONA umrla sa željom za njim. Da ga možda još jednom vidi, da mu možda nešto kaže. Makar da ga opsuje! Nije ništa od toga uspela. Otišao je , ostavio je, otišao od svojih sinova. Oni ništa nisu bili krivi ma koji da je razlog. Deci je trebao otac, pogotovo dečacima. Ali..sad je kasno. A i da nije, jednog dana će biti, jer taj čovek sada, tamo daleko,broji osamdeset i neku godinu. A meni se čini da će živeti trista godina. Takvi ljudi , samotnjaci,takvi se pate godinama sami…ne želim to, ali mislim da su neki ljudi prosto osuđeni da takvim životom žive.

Ali, jedno mi je nejasno. Kako te baš nikad nije povuklo, za sve ove godine..da se vratiš. Da dodješ u svoje dvorište, u svoj kraj. Da vidiš rođenog brata, zagrliš sestru. Svoje sinove, a onda i unuke i praunuke. NJU ne moraš. Tri muškarca si pustio da rastu bez oca. Unuka i praunuka brz dede,ne znam ni koliko. Od čega je srce takvog čoveka? Kuca li ili se i ne čuje? Od čega je satkan neko ko baš nikad za sve godine nije došao da vidi SVOJU decu.Da se vrati svom selu, svojim ljudima. Da se upozna sa svima nama. Da nam bude deda/pradeda..svakom svoje. Nema ga i ne znamo ni kad ga je imalo.

I cela ova priča ne bi meni bila teška koliko jeste, da nije jedne stvari. Godine su prošle. Život je prolazio i prošao… ONA je umrla. Kada su je oblačili,pronašli su jednu sliku u džepu, Njegovu.

Pedest godina je svoju bol nosila uz sebe. Pedeset godina je živela i suočavala se sa svojim gubitkom i bolom. Pedeset godina. To je nečiji ceo boravak na ovom svetu..Svi smo odrasli, stasali. Išli svojim putem..a on je , ma koliko daleko, bio tu u njenom džepu, pored srca.

I onda se zapitam..kolika je ljubav jedne žene i do koje granice žensko srce ume i može da podnese bol..i da li je njeno prestalo da kuca od starosti, ili od nemoći da se dalje sa bolom bori. Ne znam. Znam da mi je ona, od tog momenta, pa do dana današnjeg pojam za večnu ljubav, ma koliko te bolela.

A on? Pokušavala sam da ga nadjem. Nisam u tome istrajala. I da ga nadjem, pitanje je i da li bi se setio da smo se jednom davno susreli,kad još nisam hodala ni umela da govorim.. ali sam zato NJU znala, i znam da je bila borac do kraja. I da mi je prva pomisai kad njeno ime izgovorim, njegova slika u džepu prsluka.

Neko je jednom rekao ” Najbolja stvar koju jedan čovek može da učini za svoju decu, to je da voli njihovu majku.”

I ja se  slažem sa tim od prvog do poslednjeg slova. Istina je. Otac može da bude svako. Tata, ne. Tata je nešto drugo, Tata je priča pred spavanje, tata je drugarski kompromis, tata je da uči da voziš bicikl, da ti priča ” Čardak ni na nebu ni na zemlji” , da ti svake godine, svakog leta, neumorno po deset puta objašnjava šta je kanjon, do kroz isti prolazite, da slaže kocke nanovo ,uvek,dok ih ti neumorno rušiš. Da te macka kad dobiješ boginje, da te uči da plivaš, da ” preti” da više ne vraća pomoćne točkiće na bicikl, nego da se usresrediš i naučiš!Tata je oslonac, tata je da glumi strogoću, ali da se u sebi topi. Tata je da kupuje mami cveće, da joj pomaže u svemu, da joj se smeši i da je teši. Tata je da te pusti da mu lakiraš nokte, i kuvaš mu kafu, da se igrate mame i bebe,ali da on bude beba, a ti mama. Da ga neumorno zapitkuješ čitavog detinjstva, a i kasnije. Dobar i požrtvovan tata je jednoj bebi, sve.Otac je prisutan, a tata je tu.  Očevi su ponosni. Tate su srećne.  Za jednog oca, drugi govore da je dobar otac, ali da je tata dobar tata, to mogu da kažu samo njegova deca.   Buduće tate i ne slute, koliko je lepo kad si nekome TATA, koliko ceo svet stane u tu jednu reč, i kako je malo potrebno da budeš beskrajno srećan. Srećan što si tata. Što je jedno biće tebe biralo da mu budeš tata. Baš tebe.  Buduće tate, nisu svesne ni koliko je lepo kad te neko nazove tata.  A neko je rekao i  ” Tuđi očevi mogu biti viši, snažniji, pametniji ili bogatiji. Tata je najveći i najjači čovek koga znaš. Tatu ne porediš sa drugim tatama, besmisleno je, ne možeš imati boljeg tatu. Kao što ni on ne želi bolje dete od tebe, ako je tata.”  A ja imam još samo da dodam – Budite tate svojoj deci. Budite podrška svojim suprugama. Budite oslonac i stub svoje porodice. Budite. Samo budite, i sve će biti baš onako kako treba da bude. Deca to umeju stostruko da vrate. Znajte, tate.