Šanina(O)Bloga

Večeras sam sedela sa društvom u dvorištu, i neobavezno smo ćaskali dok je u pozadini išla neka BogZna plejlista.

I sve bi bilo potpuno obično da nije počela ona jedna pesma. Znate, ona.

Ma znate sigurno, svi znaju tu pesmu. Onu što kad je čujete u vama se nešto stegne, naježi vam se duša od nje.

Ta jedna pesma koju naglas pevate kad vam vino da hrabrost, i ista ona koju pustite u uglove svoje sobe da vam leči ujedenu dušu. Znate, ona jedna.

Ona zbog koje vas svi u društvu pogledaju jer ne znaju nikad kako ćete ovaj put na nju reagovati. E, ta. Baš ta. Znala sam da ćete shvatiti koja.

Ona vaša. Moja. Njena i njegova.

Nečija. Koja ga boli. Koja vraća osmeh na lice, koja podseća na priče ožiljaka. Zavisi šta u kome izaziva.

Ona jedna. Puna sete i neke tuge. Puna nekog podnošljivog bola.

Ona na čije prve taktove suze same skliznu.

Ona koju majka peva sinu jedincu.

Otac ćerki jedinici .

On njoj i ona njemu. Da je se seti uvek kad god je negde čuje.

Poznato je da se o nekim stvarima ne priča, nikad. O njima se pije.

Ili peva. Onako sa emocijom.

Iz srca. Iz duše.

Ta jedna koju stalno poručujete kad se zateknete u kafani. Stihovi na koje lomite čaše, i lijete suze.

Kažu da nije važno u kojoj kafani sediš, već da je važno ko za tvojim stolom sedi. Šta znam. Ja ljude po pesmi prepoznam.

Jer ko ima svoju pesmu; taj ima dušu.

Neku veliku i moćnu dušu, onu koja ruši svako zlo.

Ja oduvek imam jednu omiljenu pesmu. Druge samo volim da čujem i pevušim, a tu jednu… na nju se smejem i plačem. Dižem ruke i lomim čaše. I poželim da je sa nekim podelim.

Ali nikad je nisam delila. Pesme se zavole i ostaju. A ljudi odu, i onda ti i tu pesmu ponesu sa sobom, i tebi ostane samo gorak ukus kad god je posle negde čuješ. Eto zato ne dam svoju pesmu.

A sećam se kako smo se zavolele. Jedne zime, negde tamo, u snegu do kolena. Ona i ja. I od tada je moj saborac i moj najbolji drug. Moja pesma.

Nit duše. Konac osećanja,i sećanja. Traka koja kad bi se odmotala, stigla bi do Rusije. Ne zbog dužine već zbog težine koju na sebi osetim svaki put kad je čujem… ali.

Ne dam pesmu.

Sve može; nju ne dam.

Kafane ne posećujem često, ali i vrapci znaju koju su mi pesmu svirali u koju god sam kafanu ušla. I neretko sam plakala pred svetom dok traje. Ne slušam je često, strah me, zasitiću se. Ali je volim. Onako kako se voli nešto što osećaš kao deo sebe.

Karirani stoljnjak, bokal, miris i tamburaši. Ili harmonika. I poznati prvi taktovi..one jedne. Znate koje. Sigurno znate.

Jednom ce prestati. Nece vise biti interesantno. Nece me zanimati ni koliko je sati, da li si poranio ili kasnis. Necu hteti da znam nista. Ni gde ni šta, a ni zašto. Uzeću svoj kofer i otići ću. Negde daleko da se opet smejem.

Ljudi odlaze kad prestane. Zbog sebe i zbog drugih.

Da i jednima i drugima lakne. Da se oslobode, svega. Svega sto steze, koči, ugnjetava, ne dozvoljava miran san.

Jednom će prestati.

I nista do tad što je bilo dobro, neće više biti važno. Neće jer je sve češće, unazad gledano, bivalo loše.

Nece više zvoniti telefoni, niti će se čuti tuš.

Neće postojati ni “Dobro jutro” a jos manje “Laku noć.”

Uspomene, lepi trenuci, pisamca, posvete u knjigama i knjige, svi pokloni, sve će biti spakovano u jedan kofer, i odneseno na deponiju. I Nove godine, i praznike i zajedničke vikende, putovanja, držanje za ruke i po neki sladoled kasno uveče.

Svaki zagrljaj koji je bio mlak, a sve su češće bivali takvi.

Sve u koferu -na deponiju sećanja. Tamo odakle se ništa ne povrati i ne iznikne novo.

Jednom će prestati. Jer je pobedilo nepoverenje, sumnja, svadje. Jer su pobedili lešinari i bubašvabe umesto leptira. I boleće. O još kako će boleti. Kao so na živoj rani.

Prestaće jer niko nije hteo da kaže prvi “Izvini”. Prestaće , iz gluposti. Iz inata, tvog ili mog. Prestaće jer ćemo i mi prestati. Jer smo prestali da se smejemo, da uživamo. Prestaće jednom. Jednom kad bude neki glup kišni dan baš kao što je poslednjih nekoliko.

Kad ne budeš imao vremena, prestaće. Ljudi uglavnom gube kad nemaju vremena.

Prestaće, jer je na tvojoj listi prioriteta sve ispred mene. A trebalo je obrnuto. Ispred svih i svega, ja.

Prestaće jer je to najbolji način da ponovo budem ono što jesam. Da se vratim sebi, i u sebe. Da se spoznam ponovo. Da ponovo obećam sebi da je ovo poslednji put da se ovako zbog nekog osećam. Zbog nekog ko je prestao da se trudi jer smatra da nikad neće da prestane.

A hoće.Jednom.

I isto tako jednom, ja ću ti oprostiti što si dozvolio da prestane. I isto tako jednom, ti sebi nećeš uspeti, niti ćeš moći da oprostiš. I to će biti jako tužan dan.Jedan ovako kišan i glupav, kao poslednjih nekoliko.

Jednom.Osetićeš kad krene. Hoćeš.

Želim.

Želim da ti bude lepo.

Da uživaš svakog dana, u svakom trenutku.

Da ti budemo asocijacija na sigurnost,ljubav, toplinu, zajednicu.

Da ti suze pretvaramo u osmehe.

Da ti bojimo sive dane.

Da ne dozvolimo da ih bude,sivih.

Da pamtiš sve lepe i srećne trenutke.

Da te vodimo na letovanja i zimovanja.

Da te naučim da hodaš. Da trčiš.

Da nas u šetnjama držiš za ruke. A onda se zatrčimo malo pa te podignemo, onako kako sva deca vole.

Da ti kupujemo sladoled, i kokice na šetalištu od uličnih prodavaca. Veruj, nema ništa lepše od sladoleda na točenje. Sa tatom.

I od držanja za ruke sa mamom. Vremenom ces shvatiti sta su sve te ruke. Ali vremenom. Ja sam to shvatila tek kad sam dobila tebe. Znala sam i pre, ali ne u potpunosti.

Želim.

Da te tata uči da voziš bicikl, da plivaš i skačeš sa stene.

Da recimo imaš dar za pisanje na mene. Da budeš svoja, maštovita, dosledna, istrajna. Budi slobodna ,tvrdoglava. Moje je da se sa tim borim i izborim.

Kad ti se bude u zivotu plakalo-plači. Ali cu se ja potruditi da se mnogo više smeješ- barem za one stvari koje budu u mojoj zoni uticaja. Život nije baš uvek slatko od šumskih jagoda sa Šargana. (objasnicu ti ovo kad budes malo veća)

Želim.

Da ti budem najbolja mama koju si mogla da dobiješ.

Da budeš ponosna na svog tatu, i mene.

Da budemo prijateljice.

Da jednog dana, kao velika devojčica a onda devojka, i žena, sa mnom pričaš o svemu.

Da možeš da nam se poveriš uvek.

Tata će verovatno kao i svaki tata, momke sačekivati i dočekivati namrgođen ko i svaki tata.

Ne brini.

I deda je se mrštio. Do jednog momenta.

Otkako ima tebe ne mršti se više ni najmanje. Još je blaži nego što je bio. Sve ono što meni nije bilo dopušteno- tebi će ,čini mi se, biti.

Jedva čeka da krene ispočetka, novu sezonu pričanja priče za laku noć.

Čardak ni na nebu ni na zemlji je najlepša bajka, ikad. Veruj mami na reč.

Želim. Da imaš srećno i radosno detinjstvo. Kao što sam imala ja.

Da budeš zdrava, i srećna. Vesela i razdragana.

Da jednog dana budeš baš ono što poželiš u životu.

Da budeš okružena dobrim ljudima, da naučiš da prepoznaš one koji to nisu.

Da se ne ljutiš, barem ne dugotrajno na mene, dok ti budem zvocala da ne ideš bosa, da lepo osušiš kosu, da poneseš kišobran i obučeš potkošulju.

Veruj mi , sve je to baš dosadno, ali je jače od jedne mame.

Želim.

Želim.

Da upišeš jednog dana fakultet, da putuješ, da obiđeš sve gradove i mesta koja želiš.

Da uvek vidiš svetlo , ma u koji tunel ušla u životu.

Da se ne plašiš kad god ti se učini da se trese gora od nekog problema.

Gomilu puta se gora tresla, a rodio se miš. A sve je rešivo.

Kad imaš gde da budeš, da se skloniš, ili da se vratiš.

Želim da jednog dana, kad na to bude došao red, a doći će jer se godine kotrljaju kao lubenice niz brdo, nađeš nekoga ko će da te voli i čuva kao što tvoj deda voli i čuva baku, a tvoj tata mene. Da te tretira onako kako zaslužuješ. Dobro, sad sam već otišla predaleko. Ali eto, da znaš.

Želim da znaš da si najlepša stvar koja nam se dogodila. I ne, to nije lepršava pričica za novine. To je istina.

Pomogla si mi da završim portret svog života.

Dodala si svemu boju.

Sve si ulepšala, uzdigla, promenila. Dala si svemu smisao i poentu.

A tata i ja…

Ustajemo ujutru i uveče ležemo sa istim ciljem, a to je da tebi bude dobro. Da tebi ništa ne fali.

I tako će biti dok nas ima.

Mila naša devojčice.

Bila sam nedavno, posle ko zna koliko meseci, ponovo na onom jednom mestu.
Ko me poznaje, već napamet zna da je to jedno mesto, ono jedno dvorište u koje se uvek rado vraćam jer sam u njemu odrasla I bila najpaženije dete na svetu.
To dvorište nalazi se u Bovanu, u Republici Srpskoj, I ne bi bilo ni po čemu drugačije od drugih dvorišta da u njemu uvek nije bila ona. Moja baka.
Bake nažalost već par godina u njemu nema, a ja svaki put kad u njega dolazim pokušavam da ne ridam na glas.
Poslednji put sam bila na početku svoje trudnoće, sa Unom u stomaku.
Bilo je zimsko vreme, Arandjelovdan. Svi su bili0 tu osim nje. Kućom je se sirio miris bosiljka, toplog hleba , a u šporetu je pucketala vatra. Belu kafu, po prvi put od njene smrti, tada, skuvala sam sama. I nisam je napravila da valja. Ne umem kao ona. Ona je valjda začinjavala ljubavlju.
Tih par dana tamo je proletelo kao dlanom o dlan, I ja sam se vratila kući.
Meseci su prolazili, došao je februar, dan mog venčanja. Noć pred veliki dan ležala sam u svom krevetu I brisala suze. Ja se udajem ,a nje nema.
Neće biti tu da mi da ruku, da mi otera strahove, da me ohrabri. Da poljubi mog Aleksandra, I čestita mojoj majci što je dočekala da me uda,a mom ocu sa osmehom I suzama u očima ponovi ono što mu je rekla kad sam se ja rodila,( jer je mama od kuce pobegla I udala se) ‘’ Volim zete što je žensko, samo da vidiš kako srce boli. ‘’
Ona pored koje sam odrasla, napustila me je, istina ne svojom voljom, I ostavila me da se učim da živim sa nenadoknadivošću nekih ljudi I trenutaka.
Ujutru, kad je došao red da obučem venčanicu, ponovo sam je se setila. Niko ne bi bio od nje srećniji. Ali, život kao takav.
U aprilu sam rodila jednu malu slatku čupavu devojčicu. I tu noć plakala od srece što je imam ,I od tuge što je moja ruža neće videti.
I ponovo osetila neki grč u grudima koji mi je prostrujao celim telom, čini mi se do peta I vratio se nazad u grudi.
Praunuka. A nje nema.
I sve sam čekala trenutak, I zamišljala kako će biti kad prvi put odem u moje a njeno dvorište, sa Unom.
Da li ću biti tužna,  ili srećna.. Ili možda oboje? Hoće li se opet javiti taj grč, ili cu ga konacno sa Uninim dolaskom tamo ,proterati iz sebe? Nisam znala. Mogla sam samo da čekam taj trenutak.
Ovog leta, spakovala sam torbe I svoju Unu povela da upozna najlepše mesto na svetu. I ako mala, put je sjajno podnela.
Kada smo naišli, kapija je stajala zatvorena I taj me je prizor ošamario jače nego bilo kakav udarac u životu da sam dobila.
Kapiju celog života pamtim otvorenu. Kapiju otvorenu, travu pokošenu, dvorište sredjeno, nju na klupici za stolom ,pod lozom.
Na prozoru saksije sa muškatlama, pod prozorom božur.
Ovoga puta ništa nije isto. Loza, klupa I sto su tu. Muškatli nema u saksijama, božur je se osušio. Trava je zrela da je neko pokosi.
Nje nema.. Da zagrli, da se obraduje, da nam kaze ‘’ Djeco moja zlatna’’.. Čim sam izašla iz kola, ušla sam u kuću I prišla slici koja stoji uramljena na polici. Na slici ona, na proslavi mog punoletstva. Suze su same izletele. Sa zbunjenom Unom u naručju, stajala sam pred slikom I plakala.
Nijedno osećanje od očekivanog, samo grč, ponovo. Onaj isti.
Došla sam. I zatekla praznu kuću. Da li zbog svega o čemu sam tih dana pred put razmišljala, ili je  to bilo stvar trenutka,celog tog dana sam bila tužna.

Mila moja,
više od svega na svetu volela bih da si mogla tih dana da se igraš sa praunukom pod svojom lozom. Da je maziš I tepaš joj baš kao nekad meni.
Dala bih celu jednu godinu, samo da si bila tu bar na trenutak. Da se zagrlimo, I da ti ispričam koliko me zaboli svako podsećanje na tebe. Da ti kažem šta me sve to muči I stiska, I da ti dam Unu da je uzmeš u ruke.
Ali,bez obzira na sve, ja znam da ti znaš da sam ja bila, I da sam je dovela.
I ako taj drugi svet postoji, a nešto sigurno postoji, raduj se.

Bila sam. Dovela sam je. Pokazala sam joj ceo predeo. Ceo svet koji se iz tvog dvorišta vidi. Raduj se, ružo moja. Imaš zašto.