Šanina(O)Bloga

Kad sam bila mala, u zgradi u kojoj sam do nedavno živela ,bila sam pored jedne Julije sa prizemlja, jedino dete-jedinče. Sva ostala deca  u zgradi imala su nekog , brata ili sestru. Deca kao deca, a svi znamo kakva umeju da budu, koristila su tu činjenicu protiv mene onda kada bismo se onako dečije posvađali. Okrutna, kako samo deca mala-a -velika, znaju da budu, govorili su mi uz obavezno pleženje kako oni imaju brata ili sestru, a ja nemam. Branila sam se svojom omiljenom i jedinom spasonosnom rečenicom “ E pa ja imam puno braće!U Bosni!“ i nekako uspevala da zadržim suze i budem hrabra pred zlicama vršnjacima.
Ta moja hrabrost, svaki put bi potrajala do momenta dok ne utrčim u kuću i ne krenem da plačem. Svaki put.
Svaki put su to bile krokodilske suze. Sada, kad odavno nisam mala, niti me takve stvari pogađaju, mogu da kažem neke stvari koje tad nisam.
Lepo je biti jedinac. Sva je ljubav usmerena na tebe. Sva ljubav, i sva grdnja. Sve. Sve imaš, sveti je pruženo. Ali, ne slažem se sa tim da su deca jedinci razmaženi. Bar ja ne mislim za sebe da jesam.
Ali i nije lepo. Kad sam bila mala osim tih trenutaka zadirkivanja, nije bilo tako strašno biti jedinac.
Sada, mnogo vremena,godina,suza i smeha kasnije, shvatam da nije baš ni zanimljivo.
U nekim starijim danima, malko većim i zrelijim, umeo je da fali taj neko. Da se ispričamo. Da se poverim, da prepričam dan do onih detalja najsitnijih. Da na kraju krajeva nekoga optužim za nešto, sa nekim se posvađam, da imam nekoga. Na primer, starijeg brata da me štiti i brani. Jednog strašnog velikog brata koji bi uvek bio na mojoj strani. 🙂 Ne kažem da mi je išta u životu falilo. Naprotiv, i dan danas imam sve,i oduvek je tako. Naučena sam da se sama izborim za sebe, da se ništa ne dobija na tacni, da se valja nekad i pomučiti, posle to više ceniš. Igračke sam uvek delila..dobro osim možda kad se prvi put u mom životu pojavilo nešto malecko što se zvalo „moj mali brat od rođenog ujaka“ od kog sam ja starija 9 godina. I tolike godine sam centar svega i svima, i sad tu neki mali nešto kao… Ali ta faza je brzo prošla, i sada je to malo mirišljavo klupko jedan ozbiljan osmak sa svim svojim bubicama koje mu ne daju mira. 🙂 Ono što sam uvek znala, to je da nikada neću pustiti da moje dete bude jedinac. Bez obzira na sve. Bila sam, i idalje sam okružena gomilom ljubavi, ali..pa nek ima sa nekim da se pobije oko poslednje krem bananice! Nije zanimljivo ni kad uvek sve samo ti,ti, i ti, i niko drugi osim tebe. Mislim da su braća i sestre najlepša stvar koju roditelji mogu da poklone svojoj deci. I ne samo roditelji, nego i ujaci,tetke, stričevi i slično.. Na kraju krajeva, sestre postaju tetke jednog dana, a tetke su nezamenjivi dar svakom detinjstvu. 🙂
Sestre i braća su ,verujem, dar. I ako vas verovatno ponekad žestoko nerviraju, ako su mlađi ,čak su vam možda i dosadni, ali jedno je sigurno. 
Brata niko ne voli kao sestra. 
Niti sestru, ma koliko ga ona nervirala iko može više da voli od njenog brata. 
Ipak je to jedna ista krv, najbliža, najvažnija. 
A svi znamo da krv nije nikad bila, niti će biti- voda. 
I tome treba biti bezrezervno odan.

A što se tiče onoga sa početka i priče,i sve one braće “ U Bosni!“ ne možete nn da zamislite koliko ih ima. A još manje kakva smo banda bili i ostali. Kad god se sretnemo uvek se zalije. I ma koliko godina imala, uvek ću čini mi se biti njihova mala sestra, i ako već svi odavno živimo neke svoje živote, jurimo svako svoje snove, hrlimo svi svojim nekim ciljevima.. Kad se sve sabere i oduzme, najbitnije je da znamo ko smo i šta smo jedni drugima, i da to poštujemo kao nešto sveto. Vrlo je bitno imati braću i sestre. Bili oni rođeni,ili ne. Braća i sestre su podrška, rame za plakanje, spasonosne barke, savetovališta, saučesnici. Sve. I kad je dobro, i kad je loše, kad se tuguje i peva, jednako prisutni u svemu. Da kažu „Požuri“ili možda “ Prikoči“ .. da prosto budu tu.
Zagrlite svog brata ili sestru.
Koristite svaku situaciju.
Ne dajte da ikada pomisle da vam nisu važni.
Budite sutra njihovoj deci najbolje tetke,stričevi i ujaci.
To su tri najbolje uloge, glaavne. A kažu da se malo šta u životu voli kao sestrići/bratanci/bratanice..
Otkrijte , pa javite!
🙂

Mislim da pokreće svet.
Da je lek za sve.
Da sve u životu možeš bez muke, kad imaš pored svojih još nečije ruke. Da te drže ,da ne padneš. Ili ako već padneš, onda da te podignu.
Da imaš jedne usne koje će da ti se osmehnu za dobro jutro, i da te poljube za laku noć.
Da imaš nekoga ko će za tebe biti tu i onda kad je teško sivilo, istom merom kao i kad je najlepši sunčan dan.
Imate li nekog takvog?
Ako imate, znajte da ste srećni.
Ako imate nekoga ko vam briše suze, ko vam je podrška, sa kim razgovarate o svemu što vas muči, što vas boli. Ko zna koja vam je omiljena pesma, pa vam je tiho pevuši kad primeti da ste „obesili nos“ i da nešto nije kako treba.
Sve je to ljubav.
Kad znaš da taj neko ,tvoj, leže i ustaje sa jednom željom i zamisli, a to je- da budeš srećan, i da ti je dobro.
Da si voljen, najvoljeniji.
 Da si srećan, najsrećniji.
Bitno je imati tog nekog. Nekog ko će da ćuti sa tobom.
Da ti skuva čaj ,kad nagrabusiš.
Da te pokrije ,kad senoću otkriješ jer nemirno spavaš.
Da te zagrli kad ružno sanjaš.
Da te ušuška uz sebe.
Da ti ostavlja tvoju omiljenu čokoladicu pored jastuka.
Da ti izmami osmeh.
Da te poštuje.
Ili ,da ti kaže “ mama“ .. da te pita „Kako si?“
Da ti donese omiljenu knjigu na čitanje.
Ljubav je i kad pustiš. Nekoga da bude srećan i ako ti možda nisi taj razlog za sreću, ali ne želiš da budeš ni prepreka.
Ljubav je kad volš sebe.
Onaj ko ne voli sebe, teško da može voleti nekog drugog u životu.
Uvek se počinje prvo od sebe.  Da bi još neko pored tebe opstao, a i sa tobom, moraš prvo sam sebe da umeš, i sam sa sobom da možeš.
Jedino se tako može , a da valja. U ljubavi ne možeš, i ne bi trebalo da budemo kukavice.
 Poznato je da je ljubav nešto što kukavice ne znaju. Ne umeju, ne smeju. Plaše se. Da će se prepustiti, da će propustiti.
Da će izgubiti vreme.
Da će izgubiti sebe.
..a istina je.. tek u ljubavi, spoznaš sebe. Vreme uživaš da trošiš, u svemu uživaš, ničega se ne plašiš, ništa ne propuštaš, a prepuštaš se. I sve je ,tek tad, baš onako kako treba da bude.
Lepo.
Toplo. I oko srca, a i van.
I ma koliko bilo kiše, ti znaš da je tu negde tvoja duga.
Da te podseti. Da ti dokaže i pokaže, da nisi sam. Da imaš nju. Da ne treba da odustaneš..Da je ljubav jedno posebno osećanje. Drugačije od drugih.
Pomogne ti da se setiš onog najvažnijeg, a to je, da se posle svake oluje, ma koliko ta oluja bila jaka,nebom  prospe jedna lepa duga.
Na tebi je da li ćeš da je slediš.
I da li ćeš biti kukavica.
Ili ćeš birati ljubav, za svoju jedinu nadu, utehu i spas. Za svoje skloniše od svega lošeg, i mirnu luku za sve ono lepo i dobro.
.
.
.
.
Šta biraš?

Sedim na terasi , zagledana u more i mislima lutam. Ne znam zašto, valjda jer sam je danas spomenula, na pamet mi je došla Snežana. Čuvena gospođa Šćekić..Moja prva vrtićka i sobna majka. Sobna koleginica sa kojom sam delila sve pune tri godine. Najstarija, iskusna, otresita. Na prvi pogled prava pravcata kršna Crnogorka. Kad sam počela da radim, prva tri meseca sam je se plašila. Zvala me je “malecka” i uvek je delovala nekako ozbiljno. Sećam se naših razgovora o porodici, o ljubavi, o njenoj ćerki i zetu, o pripremama za njihovo veliko venčanje, o Đorđiju (tako je zvala mladjeg sina) i o Njenom Mileti. “Nikad ti moj Mileta ne bi popio ovu kafu.” Rekla bi Sneška kad bi shvatila da kafu nisam skuvala po njenim instrukcijama, i ako ih je toliko puta ponovila..”Ništa me bre ne slušate!” Decu je volela, i ako je svakodnevno na vratima od sobe govorila “Jel ste svi došli, a?Svi!” Nije bila zlonamerna. Bila je kršna i jaka žena u kojoj je kucalo nežno i toplo srce. Žalila se , tu i tamo. Kako je boli ovo ili ono, kako je umorna i jedva čeka godišnji odmor. Volela je život, i mene i Tijanu. A znate li kako znam? Tako što kad god nešto uradimo, ona nam kaže “Ajde smrkle ste mi se!!” Smrkavalo joj se redovno. Od svih, a od Tiće i mene najviše. Kad smo se poslednji put videle, bila je u iščekivanju svog prvog unučeta. Bila je presrećna, a i mi svi sa njom zbog cele priče o ogromnoj ljubavi. Crvenkapu je deci pričala na svoj način.. “ i onda sretne vuk Crvenkapu i kaže joj GDE SI TI MALA POŠLA” i ja se uhvatim za nos od smeha, jer ako naglas krenem, propade aktivnost, deca će se uzvrpoljiti, ode mast u propast. Sećam se, kako je jedna od ženica u sobnom kupatilu česmu ostavila na tušu, Sneška ušla , voda šiknu, Sneška psuje sve redno, sve se ori. Ja nova, tek došla! Gde da se smejem, Bog te! I onako kad je nešto pitam ona kaže “E malecka, ček, sad ću da dodjem da te ispalapucam!” Prođe i taj šou nekako. Videla ona da se ja kikoćem krišom pa kaže “Smešno a? Pa ovo je skandal!” I smeje se i ona. Mokra, šta će. Tijana, Sneška i ja umele smo da se smejemo dok nas ne zabole vilične kosti. Toliko smo se lepo slagale. Nervirala je ona nas, i mi nju, nekad je umela malo da zvoca onako majčinski, ali nismo se svađale. Kad nam nije dan, prosto, ne pridajemo mnogo značaja nervozi. Samo teramo do kraja radnog dana i vremena. Sutradan sve tri kao nove. Sneška standardno upada u svoju smenu “Ajde bre, šta ste došle, smrkle ste mi se!” Smeh opet. “E malecka, idem da pušim, ovo je ludnica! “ Ja kažem,umorna, “Sneška što bi bilo dobro da ovde povremeno navrati neki psihijatar..” ona mi kaže “Pa da se rasplače čovek! Da pobegne!” Opet smeh. Sneška je bila opasan igrač i car. Kažem bila jer je više nažalost nema. I to je najteži deo ove lepe priče.. Razbolela se, iznenada. Neočekivano. Kada sam čula bila sam šokirana. Nije mi bilo prihvatljivo da je onakvu ženu i lafa, i drugarčinu načela neka grozna bolest. Hiljadu stvari mi je prolazilo kroz glavu. Tad vec uveliko nismo radile zajedno, ali joj je Tijana bojila dane lepim vestima i rekla joj kako čekam bebu. Kaže da se baš obradovala. I rekla da i ona čeka drugo unuče , od njene Mirjane. Svi smo joj držali palčeve da to i ostvari. Nije uspela. Jednom sam je Sanjala, baš posle njene smrti…pričala mi je iz daleka neke nepoznate stvari, i rekla mi je “ Stavi bandu da sedne za sto! Sad ću da dodjem.” I nestala. Plakala sam tog dana kao kiša. I sad dok sedim ovde i ovo pišem, ostalo je još samo jedno da vam priznam. Dok je bolovala, nisam joj poslala poruku. Nisam je zvala. Nisam se usudjivala. Nisam znala sta bih joj rekla i kako. Oslanjala sam se na Tijanine informacije. Ali, sve vreme sam mislila na nju. Verovala sam, izborice se. Ponovo cemo se sresti u nasoj sobi u nasem vrticu i reci svima u lice po na osob “Smrkli ste mi se!” Ali nismo. Izvini Sneška što sam bila kukavica. Nisam stigla da ti kažem sve što sam planirala kad ozdraviš..a to je da si laf i ratnik kakav ne postoji! Da si nas sve prepala i da jedva cekamo da nam ponovo skuvas onu tvoju kafu! Jaku! Kakva si i ti bila. Izvini što sam bila kukavica, sa ove vremenske distance…sama sam se sebi smrkla što je tako ispalo. Baš skroz smrkla.

Gledala sam malopre neki snimak na kom neke dve “superkul” devojčice tuku treću. Malo je reći da sam se zaprepastila. Ne mogu da verujem dokle smo kao društvo dogurali, i dokle smo stigli,a pod civilizovano društvo potpadamo, svi generalno. Ili bar većina. O čemu se radi? Ko je napravio propust i vidi li se kraj problemu vršnjačkog nasilja, ili cemo dozvoliti da nam se deca medjusobno maltretiraju, tuku jedni druge, zlostavljaju fizicki i psihicki, vredjaju, omalovazavaju i ponizavaju jedni druge na najgori moguci nacin. O cemu se radi? Da li smo kao roditelji omanuli, kao drustvo, kao pojedinci? Kako to da ne vidite šta vam rade deca? Jel moguće da ne primetite da su malo skrenula sa pravog puta? Zar toliko dobro pred vama glume da ne priznajete sebi da su mozda ipak malo posli pogresnom stranom ulice. A svi znamo kakva ulica ume da bude. Ova u kojoj se devojcice tuku, odnosno tuku drugu devojcicu, zasigurno nije ulica drugarstva. Uvek i zauvek cu se vracati na slucaj nesrecnog Alekse Jankovica. Zar takvu buducnost zelite svojoj deci? Zar treba sutra da razmisljam da li uopste neko vodi racuna o mom detetu u ovom sistemu? Da li je bezbedno u skoli, ili bilo gde drugde. Mili moji. To takvo ponasanje ja zovem ispuštenim detinjstvom. Velikom rupom u odrastanju. Gde moraš rasti i odrastati da bi bio neko ko drugog maltretira? U kakvoj to sredini da živiš da te takve stvari ne pogadjaju nego da u njima uživaš? Čekajte. Svi smo išli u školu. Moj tata bi sad rekao “Nas je učitelj tukao.” Neko drugi bi rekao “Zato i jeste takvi.” A kakvi su ovi sada? Ovi što šamaraju i vredjaju profesore jer im daju jedinice? Ovi što druga iz razreda dovedu do samoubistva jer ga svakodnevno mesecima maltretiraju i na to baš niko ne reaguje. Deca nisu ista kod kuće i van nje, verujte. Ali svi smo imali u životu neke puteve pred sobom. Jedino što nismo birali svi isto. Neko je birao ovaj ružniji put. Put ugnjetavanja drugog, slabijeg. Put zlostavljanja. A to je sve samo ne pravi put. Nemojte mi reći sada “Da je moje ja bih …” bla bla. Bilo je hiljadu puta nečije, i roditelju su govorili “Nemoguce. Nije moje dete takvo.” Ne kažem. Svoje meso se ne jede, ali ajde da budemo malo svi realni. Zamislite da neko zlostavlja vaše dete. Dete koje ste čuvali, gajili, ljubili, mazili i pazili. Dete kojem ste sve pružili. Kupili mu nove patike, i poslali ga u školu a tamo ga dočekalo drugo dete, istuklo ga, pljunulo, patike mu skinulo i bacilo u šaht. I niko na to nije prstom mrdnuo. A onda se posle meseci bez reakcije dogodi da dete izvrši samoubistvo. Vaše dete. To jedno koje ste gajili,čuvali pazili i mazili. Zbog koga? I zbog čega? Zar u takvom društvu treba da žive i odradtaju budući naraštaji? U društvu koje o svojim naslednicima ne vodi računa nego pušta da sebi oduzimaju živote koje nisu proživeli. U kojima tek treba da uživaju. Razgovarajte sa svojom decom. Pričajte im. Objasnite im da je samo sportska borba izazov, a da su sve druge nasilje. Ne dajte im da izrastu u nasilnike. Pruzite im i pokazite jos vise ljubavi. Verujte im. Budite u istom timu. Imajte poverenja. Takva deca ne postaju nasilnici. Voljena deca, deca sa kojom se radi kvalitetno i predano svoje drugare obasipaju lepim rečima, raduju se svačijem uspehu, poštuju razlike, i gledaju srcem. A poznato je da srce vidi sličnosti a da nas društvo uči razlikama. Učite ih pravilno , i učite ih prave stvari. Kad taj zadatak obavite, neće biti mesta za brigu. Ne dajte im da budu najvora verzija sebe. Neka budu najbolji. Sebi. Onda će biti dobri i drugima. Deca su najveći blagoslov , svakome. I nijedna majka ne treba zbog nečijeg tudjeg preskočenog koraka da sedi tužna i uplašena za svoje dete. Vase dete u vas gleda i od vas uci. Mislite o tome.

Bilo je prohladno aprilsko jutro.. Drugi dan Vaskrsa. Jedna starica i jedna devojka sedele su na sunčanoj strani dvorišta. Sedele i ćutale.

“Probija se sunce; biće lep dan”, reče devojka.

Starica ćuti. Gleda negde u daljinu. Kao da je samo fizički tu. Ruke su joj prekrštene u krilu. Na ruci dva prstena. Marama zabradjena, suknja lepa, čista, tamna.

“Jesi li gladna?”upita devojka.

Starica odmahnu glavom jedva primetno.

“Jaoj, jedva čekam leto.Da konačno ode ova zima od nas. I ovo zubato sunce. “

Starica je ćutala idalje. Kao da je potpuno nema.

“Jel ti dosadno kad odeš u Beograd? Znam ja da ti najviše voliš ovde da budeš, ali, ne brini. Uskoro ćemo opet ovde svi zajedno uživati. Samo da još malo ozdraviš. Kako ti kažeš ono meni, nema meni ništa bez malja..ajde, daj ruku. “ Starica skupi svu snagu, i ispruži ruku. Spojiše se dve šake. Jedna mlada, zategnuta, lepa. Bez žuljeva i ožiljaka. I jedna stara, umorna, naborana. Puna linija i ožiljaka, drhtava.

“Joj pito moja da znaš đe ćemo ići” reče devojka i nasmeja se glasno.

Odjednom se nasmeja i starica. Navuče osmeh i stegnu mladu šaku.

“Ajde..da mi otpevaš…”

-Šta da otpevam?

“Onu pesmu.. ružu..”

Devojka uzdahnu. I poče da peva…

Jutros mi je ruža procvetala

Ružu gledam pa sam zaplakala..

Ružo moja,

Mladost sam ti dala..

Svojom sam te suzom zalivala…

Kolko sam te puta poljubila

Još pupoljak mali dok si bila..

Devojci zasuziše oči. Setila se svega što su zajedno prošle. Oteravši knedlu u grlu, nastavi..

Ispijala rosu s’ tvojih rana,

‘Mesto usne mojega dragana..

Devojka zaplaka.Padaju suze kao kiša. Starica gleda u svoje šake. Ćuti. Jedva čujno diše.

Vetar joj pomera sveže iznikle pramenove kose ispod marame.

Moj je dragi otišao davno,

Ja ga čekam već godinu ravno..

Starici zacakliše oči. Ruke počeše jače da podrhtavaju. Sunce se prolomi kroz oblake..

Devojka stade sa pesmom.

Ustade i reče “Idem u kuću da ti donesem vode. “ Čim je ušla u kuću devojci se ote uzdah i ona briznu u plač.

Iz kuće izadje devojčina majka, i pridje svojoj majci na dvorištu.

“ Jesi li dobro mama?” Upita je.

-“Jesam.” Reče starica. “Ali , gde je to Sanja? Nisam je videla ceo dan.”

Nakon ovog dogadjaja, izdešavali su se neki grozni,koji se jednim imenom zovu smrt.

Činjenica da nije znala ko sa njom sedi u dvorištu tog dana me je proganjala mesecima.

A onda sam rešila da to gledam sa druge strane. Možda nije znala..ali je osećala da je neko njen. I ako se tog dana nije sećala nikoga, pa ni mene, verujem da se sećala svih onih godina i godina unazad. Najlepših naših zajedničkih.

“Kad ćeš doći malo baki?” Je rečenica od koje se naježim od glave do pete.

A pesma?

Pesmu pevam svaki put kad udjem u dvorište, kad odem da zapalim sveću, kad me pritisne nešto u grudima..

To je postala najteža pesma na ovom svetu.

Teža od svih.

I svega.

Moja..

Njena pesma.